Између два светска рата у Новом Бечеју је постојао овај Институт, који је оставио значајног цивилизацијског трага у нашем граду. Основан је 29.04 1812. у царској Русији. Октобарска револуција 1917. у многоме је утицала на даљи рад ове просветне установе. Априла 1918. узет је под покровитељство императорице Марије Фјодоровне. „Револуционарни догађаји" у Русији узроковали су да се штићенице овог Института и наставно особље преселе у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца.

Новембра 1919, њих 153 васпитаница и 38 чланова персонала са управницом Маријом Алексејевном Некљудовом (1867-1948) напуштају Русију. Институт је прво пресељен у Новорасијск, а касније је кренуо пут прве југословенске државе, тј. за Београд, преко Варне, где су свечано дочекане 4. марта 1920. Путовалe су паробродом "Афон". Истог дана 114 штићеница и 20 лица персонала, са пет руских породица стигао је у Н. Бечеј и смештен у зграду данашње основне школе "Милоје Чиплић". Финансирање Института било је из прикупљених средстава у државној комисији за руске избеглице, али и прилозима, пре свега имућних Новобечејаца и Врањевчана, коју је организовао месни парох Стеван Крстоношић, који је својом активношћу успевао да овај Институт опстане у Новом Бечеју више од десет година. Финансијска средства су пристизала и од руских емиграната који су се отселили у САД, али су се ученице, као и наставници сами издржавали. Често су организовали разне приредбе, концерте у месту и околним местима, посебно у Старом Бечеју који је био захвална средина, али и давали часове, не само руског, француског, латинског језика него и клавира, математике итд. У завичајној збирци при Градској библиотеци Новог Бечеја сачувано је неколико плаката ових активности рускиња и њихових наставника. Тако сазнајемо да је у петак 11. јануара 1929. у Грађанској школи приређен „концерат за новобечејску јавност уз суделовање г-ђе Софије Н. Давидове, чувене оперске певачице Руске и Љубљанске опере, али и г-на Илије И. Слаткина, диригента, професора и виртуоза на клавиру и учешћа оркестра новобечејског музичког друштва под управом Михајла С. Собченка“. Посебно је на овом плакату назначено „ да ће чист приход ићи у корист сиромашних ученица које свршавају ове године Институт“.

Године 1921. било је седам одељења, a Решењем Министарства просвете Краљевине СХС од 10. августа 1922. Институт је изједначен са осморазредним државним школама. како би се штићенице могле уписати на југословенске универзитете без полагања пријемног испита. По школским питањима Харковски институт се налазио у надлежности Министарства просвете Краљевине и Школског савета комисије за школовање руских избеглица.

Јануара 1929. југословенска краљица Марија узела је под своје лично покровитељство бригу над овим Институтом.

Fotografije iz zbirke Glavaški Save

На њему су предавали, за то време, многа звучна имена: песникиња, прозни писац и књижевни критичар Екатерина Леонидовна Таубер, која је на руски превела песме Јована Дучића и Милана Ракића, затим ликовни уметник Елена Вандраровскаја Велимировна, која је после Другог светског рата била познати рестауратор фресака фрушкогорских манастира. Поред њих, предавали су и Александар Николајевич Кокоров руски језик и руску историју, a касније Јакоб Павлович Кобец, Глеб Борисович Јуницкиј je предавао латински језик, Данил Данилович Данилов математику, свештеник отац Бошко Пецарски веронауку, српски језик, литературу и географију, Елизабета Михајловна Некљудовна француски и енглески језик, рачуноводство В. И Буљацељ итд.

Од 1922. при Институту делују и два одељења: комерцијално и школа примењених уметности. Ове курсеве док је школа радила завршило је 56 ученица.

Велики значај Институт је дао посети грофа Петра Николајевича Врангела, некадашњег генерала руске царске војске, који се у то време налазио у Ср. Карловцима, а посебно прослави 120 година од оснивања овог Института.

Штићенице су биле углавном деца руских официра и чиновника који су имали могућност да их школују. По подацима из Извештаја за школску 1930/31, од 211 штићеница, њих 64 имало је само једног родитеља, а 16 је било без.

У току постојања овог Института у Новом Бечеју број ученица варирао је између 200 и 250, а старосна доб им је била између 10 и 20 година. У први разред нису примане ученице млађе од 10, а старије од 13 година. Прва генерација свршених ученица Института изашла је 1921, а најбоља ученица разреда била је А.А. Богољубова. За дванаест школских година Институт је завршило 319 ученица.

Из више разлога, пре свега, економских и обједињавања руских школа у Краљевини Југославији Институт је пресељен 1932. у Белу Цркву (Банат), који се тада звао Маријински Донски институт, на даље школовање.

Проф. др Александар Касаш