Данашњи Нови Бечеј чинила су 1918. две посебне административне општине: Врањево и Турски Бечеј. Њих је и тада раздвајао само један мањи канал, или јендек, како га ми Банаћани називамо. Док је у Турском Бечеју већинско становништво било мађарско, дотле је у Врањеву у апсолутној већини било српско, и то насељено граничарима из некадашње развојачене Потиско-поморишке границе. Врањевчани као вредни и богати домаћини су живели цео век у оквиру Великокикиндског диштрикта, али били су и трговци најзначајнијег житарског извозног центра Баната на обали Тисе. Они су својом економском снагом успевали да одоле мађаризацији и сачувају свој национални идентитет, где им је посебно сметало да се њихово место мађарски назива Aracs.За разлику од Врањева, у Турском Бечеју највећи део становништва чинили су Мађари и то аграрна сиротиња која је радила на имањима Рохонција, Шољмошија и Ивановића, али је било и доста успешних и богатих занатлија.

Први светски рат и његов завршетак, баш због ове националне разноликости, становници ова два насеља различито су доживљавали завршетак Првог светског рата. Док су врањевачки и турскобечејски Срби еуфорично дочекали српску војску на челу са бригадиром Ристићем, дотле су Мађари били заплашени, не само за судбину Монархије, већ и своју. Један хроничар тога времена забележио је да „Мађари кукају за својом пропалом отаџбином, док Словени певају свом ослобођењу и остварењу сна о уједињењу“. Доласком српске војске у Банат претходили су социјални немири и анархично стање које није мимоишло ни ова два насеља. И српска и мађарска сиротиња искористила је ову ситуацију и време извесног безвлашћа за пљачку трговачких радњи и имања велепоседника. Тако је 3. новембра 1918. опљачкана и запаљена радња трговца гвожђарском робом Јеврејина Хуга Рихтера у центру Т. Бечеја. Колике је размере попримила ова побуна сведочи податак да је једна казнена експедиција са стотинак немачких војника из Темишвара дошла у град да је угуши. Организаторе немира, њих пет, стрељали су 16. новембра 1918. испред врањевачке православне цркве, а следећег дана, иста судбина задесила је и тројицу Новобечејаца.

Да би спречили хаотично стање сами грађани у ова два места изабрали су тзв. Народна већа на чијем челу је у Т. Бечеју био Гига Јовано вић, а у Врањеву Богољуб Малешев. Занимљиво је истаћи да је и поред тога што је у Врањеву мађарско становништво било мањинско да је у Већу било, од 26 чланова, чак 9 Мађара. Ослободилачка српска војска под командом капетана Милачића, а под заповедништвом Драгутина Ристића ушла је у Врањево 21. новембра 1918. у 16 часова, а у Т. Бечеј сат касније. Српско становништво,у оба насеља, раздрагано је поздравило српску војску, а бригадира Ристића везеном кошуљом даривала је Драгиња Јосимовић. За ту прилику у центру Т. Бечеја подигнута је свечана трибина са које је мештане оба насеља поздравио сам Ристић. Захвалност српској војсци, за ослобођење, изразио је Гига Јовановић, а бригадир Ристић је шаљиво прокоментарисао да су мештани требали упалити воз сламе јер је почело да се смркава, а у селу, у то време, није било струје. Исхрану и смештај српске војске прихватило је становништво оба насеља, а економ Рада Луцић, који је био на челу Народне гарде у месту испекао је вола за ослободиоце. Он је својим новцем и прилозима грађана издржавао око стотинак српских војника. Двадесет година касније, у својим сећањима на те дане забележио је да „ прихватање те дужности 1918, на којој се налазио, није било ни мало безазлено. Мало ко се тога желео прихватати. Ствар је била прилично тугаљива, јер у случају да се вратила мађарска војска одосмо ми у .., али ја сам се примио ове дужности па шта ми Бог да".

На Великој народној скупштини 25. новембра у Новом Саду, када су се области Баната, Бачке и Барање прикључиле Краљевини Србији, учествовало је осам Врањевчана и двојица Турскобечејаца. Једна од првих послератних мера било је уклањање споменика који су симболизовали време Аустро-Угарске. Тако је срушен и уклоњен споменик слободе подигнут 1903, али и споменик грофу Лејнингену-Вестербургу, новобечејском зету, једном од арадских жртава из револуције 1848/49. Међутим овде ипак треба истаћи да је сачуван споменик мађарским жртвама и браноцима Т. Бечеја у догађајима из 1848/49. који се и данас налази на католичком гробљу у Н. Бечеју, захваљујући, пре свега, Гиги Јовановићу и Милораду Влашкалићу, последњем бану Дунавске бановине који је био наш суграђанин.

Проф. др Александар Касаш