Tursko osvajanje Novog Bečeja i Banata

Posle završetka rata s Persijom krajem 1549. godine Sulejman prenosi težište svoje politike ponovo na Ugarsku, tj. na Erdelj. Tako je februara 1551. zahtevao da se isplati zaostali harač i da se Turcima preda Bečej i Bečkerek, kao i drugi gradovi u Banatu.

Ugarski sabor odbio je zahtev o predaji Bečeja i Bečkereka, te početkom leta 1551. godine došao je u Banat general Kastaldo sa slabom vojnom silom i zaposedne utvrđena mesta Bečej, Bečkerek, Temišvar i neka druga. U Temišvar je stiglo Aldaninih 400 konjanika, 2000 husara Andrije Batorija, 1000 Srba konjanika i 100 hajduka. O svemu tome Turci su, preko svojih ljudi, bili obavešteni, pa Sultan naredi rumeliskom beglerbegu Mehmedu Sokoloviću da zauzme utvrđena mesta u Banatu.

Dok se turska vojska sakupljala i pripremala za pohod, situacija na mađarskoj strani bila je vrlo loša. Zemlja iscrpljena ratom i dinastičkim sukobima, tvrđave zapuštene, a njihovo popravljanje preduzeto je »tek kada je trebalo pogledati neprijatelju u oči«. Koliko su pripreme za odbranu bile neozbiljne vidi se po tome što su se Batori i Nadaždi pobrinuli da utvrde Bečej i Bečkerek i pomognu im sa 500 konjanika, tek kada je zapretila neposredna opasnost.

Bečejska tvrđava bila je u lošem stanju. Varoš je još pre dolaska Turaka bila napuštena, a straža se povukla u tvrđavu. U poslednjem trenutku pošalje Andrija Batori svog pomoćnika Ištvana Lošoncija u Bečej da organizuje odbranu i pojača posadu. To pojačanje se sastojalo od 100 pešaka i 100 konjanika. Međutim, Lošonci se pre bitke vratio u Temišvar.

Arački kaštelan Mihajlo Harašti, pošto je benediktinski manastir Araču prepravio u utvrđenje, traži pojačanje u ljudstvu i municiju; u isto vreme to traži od Lošoncija i bečkerečki kaštelan Lovra Balog. Sve to što se preduzimailo u poslednjem času, bilo je uzalud.

Područje na ikoje su Turci udarili, bilo je naseljeno uglavnom Srbima, ali njih više nije bilo moguće nikakvim obećanjima zagrejati za borbu.

Mehmed-paša je svojom vojskom 15. septembra 1551. opseo Bečej sa deset topova. Bečejska posada, pod zapovedništvom Tomaša Sentanajija i Figedija, držala se hrabro, čak je izvršila juriš na Turke i nanela im teške gubitke, »a glave pobijenih Turaka odnesoše u grad. Jednog su Turčina, koga su živog uhvatili, razapeli pred gradskom kapijom«. Borba se vodila četiri dana, a 19. septembra, između petka i subote, vodila se borba celu noć; tek pred zoru prodru Turci u tvrđavu i pogube sve koji su se u njoj zatekli.

Još dok se borba vodila komandant Bečeja Tomaš Santanaji, kao i njegovi pomoćnici Gabriel Figedi, Emerih Nađ i Janoš Sentimreji odu u turski logor da pregovaraju o uslovima predaje. Kako su uslovi koje su Turci postavili bili neprihvatljivi bečejski pregovarači htedoše da se vrate i da nastave da brane grad, ali Mehmed-paša, uprkos datom obećanju, spreči njihov povratak. Na grad udari sva turska vojska i zauzme ga. Posada od tristo-četiristo Mađara bude zajedno sa svojim komandantima posečena do poslednjeg čoveka.

Tako, 19. septembra 1551. godine Turci osvoje grad Bečej i tu ostave svoju posadu, a već sutradan, stignu u Araču. Dok je još trajala borba oko Bečeja, održali su Srbi u Arači skupštinu na kojoj su odlučili da se predaju Turcima bez borbe. O toj odluci su izvestili Mehmed-pašu preko svog izaslanika Đorđa Radovanova. Iako su, Turci bez borbe zaposeli Araču, spalili su lepu, utvrđenu crkvu.

Odmah po padu Bečeja obratili su se erdeljski zapovednici za pomoć mađarskoj vlasteli van Erdelja, ali sve to nije moglo zaustaviti Turke. Posle pada Temišvara u leto 1552. Turci su zauzeli čitav Banat.

Pri osvajanju Temišvara Mehmed-paša koristio se taktikom najmanjeg otpora i umesto da krene neposredno na Temišvar, išao je preko Lipova, računajući pri tome na pomoć Srba. Privremeni neuspesi oko zauzeća Lipova i Temišvara naterali su Turke da se povuku do Bečeja, i svi gradovi, osim Bečeja i Bečkereka, ponovo su pali u ruke Mađara. Tako je Mehmed-paša Sokolović u Bečeju i Bečkereku proveo čitav novembar i decembar 1551.

Kralj Ferdinand traži od svojih komandanata da nastave rat i posebno da osvoje Bečej i Bečkerek. Pored svih nastojanja, u tome nisu uspeli. Bečej i Bečkerek ostali su pod Turcima. Lošonci je pokušao da ih zauzme ustankom stanovništva, ali su Turci ustanike pohvatali i nemilosrdno ih kaznili. Kasnije, pokušavao je Fratar Đorđe mirnim putem da dobije Bečej i Bečkerek, ali takođe bez uspeha.

Za sve vreme borbe za Banat, Bečej je bio važan i za mađarsku i za tursku stranu. To je i razumljivo, jer je do turskog osvajanja bio sedište Torontalske županije i imao značajnu tvrđavu na strategijski važnom mestu na Tisi.

Osvojen Banat Turci nazvaše Temišvarskim vilajetom na čijem se čelu nalazi beglerbeg. Banat se delio na sandžake, a sandžaci na nahije (kadiluke) u kojima su sudile kadije. Naslednik Mehmed-paše, Ahmet-paša, pod čijom komandom je osvojen Temišvar, postavlja na čelo sandžaka ljude koji znaju srpski. Ovim jezikom se i sam služio u saobraćaju s ugarskim predstavnicima u Erdelju. Sve je to, kao što je već istaknuto, bila sračunata politika da se obezbedi mirna pozadina u interesu daljeg osvajanja novih teritorija.