Тиса као панонска лепотица кроз историју пружала је многе благодети и била велики изазов да се на њеним обалама формирају насеља и утврђени - контролисани прелази још од праисторијских времена. Једва видљиве рушевине „старог града“, километар од центра Н. Бечеја узводно, немо сведоче о једној мало познатој историји овог простора. Несумњиво да је још од античких времена овај прелаз коришћен, не само за ратне походе Римљана у борби против варвара већ и за развијену трговину.

Да је ту постојало и утврђење, на пешчаном острву на средини реке Тисе, сведоче сачуване римске цигле узидане у каснију средњевековну тврђаву. Све до пред крај XI века немамо, у писаним историјским изворима, податке о овом утврђењу. Једино што поуздано знамо да је ове просторе држала породица Becsey по којој су каснија два насеља у њеној близини и добила име. Утврђење је коришћено за обезбеђење прелаза преко Тисе где се налазила скела и посада која је наплаћивала скеларину и контролисала пловидбу реком.

О важности овог прелаза сведочи и податак да се у близини налазила црква Арача. Овим прелазом на Запад је транспортована банатска пшеница, со, дрво и камен из румунског дела Баната. Не тако давно, откривена је у будимпештанском архиву једна повеља из 1091. где се помиње да је варварско племе Кумани потучено код места Бечеј, али историчари нису дали поуздани суд да се ради баш о тврђави између данашњег Новог Бечеја и Бечеја.

Први поузданији податак бележи се у даровници угарског краља Беле IV којом он 1238. витезовима хоспиталцима дарује ово утврђење, што несумњиво сведочи о његовом значају, пре свега економском. Као утврђени град помиње се почетком тридесетих година XIV века када се пише о извесном кастелану, заповеднику тврђаве. И наредних година угарска круна својим даровницама придавала је не мали значај бечејској тврђави. Тако је будући краљ Жигмунд Луксембуршки браћи Ладиславу и Стевану Лошонцију дао на коришћење овај утврђени град. Почетком XV века као угарски вазал Стеван Лазаревић добија у посед и Бечеј. После његове смрти значајне поседе у данашњој Војводини добија сестрић, Ђурађ Бранковић од када почиње интензивније насељавање српског живља у ове крајеве. О изузетном значају тврђаве сведочи и податак да се у њој, али и у Арачи одржавају жупанијска заседања, а своје старачке дане проводио је ту деспот Ђурађ у лову и политичким преговорима. Једно време (1450.) тврђаву је држао и Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко).

У турским освајањима половином XVI века тврђава добија још више на значају. Мехмед паша Соколовић ју је заузео 19. септембра 1551. а Арачу спалио и опљачкао. Турски период историје тврђаве мало нам је познат, али и то мало сачуваних података сведочи о њеном поновном значају. Вредне податке забележио је путописац Евлија Челебија који је тврдио да у њој, као вакуфском добру се налази, порезник, царински инспекторат и јаничарски сердар. Закупнина од царине припадала је темишварској посади. Написао је и то да је «град на Тиси диван, четвороугласт. Код пристаништа налазила се гостионица и 50 дућана. Спомиње и џамију (највероватније је мислио на Арачу), купатило, медресу и сто кућа. Хвалио је становништво као врло гостољубиво».

У време аустријско-турског рата 1683.-1699. тврђава није имала значајнију улогу. Према одлукама мира у Сремским Карловцима 1699. све тврђаве на Тиси имале су се порушити. Са рушењем бечејске тврђаве отпочело се у марту 1701. под руководством команданта Сегедина Јохана Фридриха де Глобица. У организацији радова, не само рушења тврђаве, већ и припрему изградње насеља око ње учествовао је и инжењер Јохан Кристијан де Колет који је сачинио детаљан опис и план тврђаве који се чува у Ратном архиву у Бечу. Дужина бедема и четири куле износила је 280 метара, а површина 2331 м². Главна, централна кула, била је висока 17,2 м. Приликом рушења требало је уклонити скоро 3000 м³ зида, што је на жалост и веома савесно учињено до половине маја 1701. Упоредо са рушењем тврђаве отпочело се и са градњом новог насеља на десној обали Тисе где се имала сместити српска милиција Ово насеље добило је име Noe Beche за разлику од Турског у Банату јер је он још 17 година био под Турцима, а тај ће назив задржати све до XX века када добија име Нови Бечеј, а бачки Стари Бечеј.

Приликом великих мелиоризационих радова, тј исправљања корита реке Тисе, крајем XVIII века, данашњи ток реке иде преко места острвског утврђења, а видљиви су остаци само једне од кула.

Dr. Aleksandar Kasaš

Fragmenti iz istorije Bečejske tvrđave