ЗАШТО ВРАЊЕВЧАНИ НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА СЕ ВРАЊЕВО И НОВИ БЕЧЕЈ СПОЈЕ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА ?

Између два светска рата Врањево и Нови Бечеј били су две посебне административне општине. Стварањем бановина у Краљевини Југославији 1929. дошло се на идеју да се свуда, тамо где је, пре свега, економски било оправдано, дође до спајања насеља. Удружење трговаца и индустријалаца, на челу са Гигом Јовановићем, највиђенијем новобечејским грађанином тога доба, покренуло је ову идеју сматрајући да Врањево и Н. Бечеј треба да се споје у једно место. Разлози које је наводило ово Удружење били су вишеструки. Ужи одбор на својој седници од 12. јуна 1929. формулисао их је и са њима изашао на Скупштину општинског заступства Новог Бечеја, која је одржана три дана касније. Јовановић је у име Удружења изнео разлоге овог предлога позивајући се на то да ове две општине сачињавају једну географску целину, да се налазе у непосредној близини, да их раздваја само један мали канал, да имају заједничку железничку и паробродску станицу.

Надаље је истакнуто, да економски, културни и уопште друштвени живот ове две општине чини јединствену целину, наводећи чињеницу да постоји заједничка пијаца у Н. Бечеју, да је Врањевчани немају, да се све трговине мешовитом робом налезе у Н. Бечеју, сем неколико мањих бакалница у Врањеву. Као аргумент за економско јединство. Удружење је наводило и чињеницу да су виђенији Врањевчани основали житни магазин близу обале Тисе, а свој новчани завод под називом Врањевачка српска штедионица д.д. у Н. Бечеју. Мада је у обема општинама био развијен културно-забавни живот, многе представе, нарочито позоришне, посећивало је становништво обеју општина, а постојало је и заједничко Соколско друштво Нови Бечеј – Врањево. Истакнуто је и то, као аргумент, да државну грађанску школу у Н. Бечеју издржавају заједнички школски одбори и похађају ђаци обе општине.

Удружење је указивало и на чињеницу да би спајањем ове две општине дошло до уштеде смањењем општинске администрације, а у случају стварања града са уређеним Сенатом приходи би били знатно већи. У то време, новобечејска општина, за разлику од врањевачке, која је располагала са 12.000 к.ј. земље, била је знатно сиромашнија, у том смислу. Као аргумент за спајање Г. Јовановић је наводио је и то да би се тиме сакупила значајнија средства за одбрану од поплава. Као један од главних аргумената, у то време, Гига је изнео и националне разлоге изневши податке да у Н. Бечеју живи 7.679 становника, од којих су само 2.088 Срби, а остало Мађари, док је ситуација у Врањеву била сасвим другачија, где је од 9.159 становника било 7.900 Срба. Удружење трговаца своје аргументе појачавало је и идејом да се изградњом моста на Тиси споје ова два насеља са Старим Бечејем. Скупштина општинског заступства Н. Бечеј једногласно је прихватила предлог Удружења трговаца и индустријалаца среза новобечејског о спајању двеју општина, а такође је формиран и посебан Одбор који је имао задатак да на овоме поради. У тај Одбор су ушли, као председник Младен Неранџић и чланови: Гига Јовановић, др Јован Пивнички и др Дезидер Каниц. На ову одлуку, већ истог месеца, 18. јуна 1929. године реаговала је врањевачка општина која је заказала ванредну седницу Општинског представништва, на којој је исто тако једногласно одлучено да се не прихвати ова идеја Новобечејаца. Такође, је изабрана једна група општинских представника у коју су ушли: Јован Влајованов, Милирад Моток, Стеван Крстоношић и Емил Рајић, који су имали задатак да на основу жеље житеља врањевачке општине сачине меморандум у којем би се навели разлози који би ишли у прилог одлуци да се Врањево и Н. Бечеј не саједине.

Овај меморандум састављен је већ сутрадан. У првом делу назначен је национални моменат, где се истицало „да је Врањево српска општина, а да национални интереси налажу да се у Војводини наше општине у којима имамо већину не запостављају, већ унапређују“. Као аргументацију Врањевчани су наводили и различитост статуса ова два насеља кроз историју. Наиме, Новобечејци су углавном били кметови мађарских поседника, док је Врањево формирано као насеље након развојачења Потиско- Поморишке војне границе 1751, од српских граничара који нису отишли у Русију. Са поносом су истицали да је њихов мештанин био обер капетан Лазар Поповић који је био у делегацији која је октобра 1750. била на бечком Двору како би се решио њихов статус око развојачења.

Посебно су истицали значај које је место имало у оквиру Великокикиндског дистрикта када оно постаје значајан центар Монархије за извоз банатског жита. Аргументација је појачавана и чињеницама да општина има посебну електричну централу, своје парно купатило, фабрику цигала и црепа, два млина, да је још 1852. изградила пут према Беодри (данас Ново Милошево). На крају овог Меморандума, становништво и општинске власти исказале су наду да ће државне власти удовољити њиховој жељи и да неће доћи до спајања две општине. И поред овакве искључиве реакције Врањевчана Новобечејци су наставили са својом идејом спајања и следеће године. Покушалли су да преко Банатске трговачко-индустријске и занатске коморе своје циљеве и остваре. Чак су, 2. јануара 1930. посетили и председника Министарског савета и министра унутрашњих послова дивизијског ђенерала Петра Живковића. Истог месеца Удружење трговаца и индустријалаца среза новобечејског упутило је и један допис и бану Дунавске бановине са циљем да се и он упозна са овим проблемом.

Међутим, ни врањевачка општина није престајала са активностима. Већ 2. јуна 1930. Општинско поглаварство упутило је један оштар протест среском начелнику који се завршавао речима: „ова општина има све услове за развитак у економском, трговинском, културном, просветном и социјалном погледу као и у сваком другом и без Н. Бечеја, те предлаже да се ова два насеља не споје у једно“. Без обзира на овај искључив став, Краљевска банска управа Дунавске бановине је 10. јула 1931. покушала својим ауторитетом да реши овај проблем, али ни то није помогло. Шестог децембра исте године, преко среског подначелника Владимира Кријуне, покушано је на Скупштини Општинског представништва у Врањеву да се утиче на становништво, аргументом да би ово спајање било од државног интереса.

Међутим, тврдоглави Врањевчани су подначелнику одговорили да ни један њихов грађанин неће прихватити решење спајања. Краљевска банска управа није ипак одустајала већ је Окружном инспекторату у Великом Бечкереку (данас Зрењанин) наложила да се испита и расположење Новобечејаца, да ли они желе једну већу општину,или пак град са уређеним сенатом. На скупштини Општинског заступства 10. фебруара 1932. једногласно је усвојено, да ако дође до спајања, да ће се ићи на ово друго решење. Банска управа, те 1932, затражила је и мишљење војних власти. Тако је Команда Великобечкеречког војног округа 26. августа назначила потребу спајања ове две општине, са аргументацијом, да би се и војна администрација тиме смањила.

У међувремену Краљевска банска управа Дунавске бановине упутила је 6. маја 1932. и један допис Министрарству финансија и то Одељењу катастра и државних добара да и оно да своје мишљење. Кроз недељу дана и оно је одговорило да не постоје никакве сметње да се ова два места споје, али се оградило „да се приликом спајања не мењају границе катастарских општина“. И поред свих ових аргумената и инсистирања Новобечејаца код највиших органа тадашњих власти Врањевчани су остали одлучни при својим ставовима. Следеће, 1933.

Краљевска банска управа још једном је покушала да утиче на њих да промене своју одлуку, али су они остали на томе да до спајања не дође са оградом „до неких повољнијих времена". Тако је окончан овај четворогодишњи покушај спајања две општине. Оне ће бити засебне општине, чак и у сложено време Другог светског рата, да би ипак дошло до њиховог спајања после рата 1946. године, прво под називом Волошиново, а касније, Н. Бечеј.

Проф. др Александар Касаш