Čari prošlih dana – sećanje na Novi Bečej i Vranjevo 1929 – 1935

Lazar Mečkić

Novi Bečej i Vranjevo nisu imali mnogo višespratnica, ali to ne znači da su samo te kuće na sprat bile lepe. Vredne su sećanja i mnoge prizemne zgrade od kojih dobar deo i danas postoji.

Ondašnji, u mnogo čemu skroman čovek, umeo je da ceni i da uživa u svemu lepom što ga je okruživalo. Otuda imućniji ljudi kada su gradili kuće, nisu želeli da im one budu samo velike i udobne i da time ispoljavaju bogatstvo domaćina, mada nije ni to zanemarljivo, nego je za njih i njihove porodice bilo isto tako važno da im kuće budu lepe. Manje se vodilo računa o fukcionalnosti kad je bila u pitanju lepota kuće.

Svi radovi, od građevinskih, stolarskih, limarskih morali su biti izvedeni sa puno ukusa i mašte, kako bi svaki detalj zaustavio čovečiji pogled i izazvao osećaj divljenja. Možda ovo zvuči preterano, ali istina nije mnogo daleko od ove tvrdnje.

Frontoni, ili kako mi to običnim jezikom nazivamo, ukrasi na zgradi morali su biti raskošni, a reljefi skulptorski vredno izvedeni. Polukružni, trouglasti ukrasi nad prozorima i vratima, ili u vidu girlandi (venca) morali su biti ne samo besprekorno izrađeni i sa puno mašte nego i različiti od komšijskih.

Znali su i ti naši stari da uživaju u lepom, ali su te njihove želje - na žalost - zbog siromaštva, ređe mogle da budu zadovoljene.

Za vojvođanske gradove karakteristično je da u njima veći deo predstavljaju seljačka domaćinstva, pa su i ulice sa zemljoradničkim zgradama ličile jedna na drugu, te se po tome gradovi međusobno nisu razlikovali, Vojvođanski gradovi, izuzimajući, u to vreme, samo do nekle Novi Sad, imali su najveći deo takvih ulica da su ličili na sela, bolje rečeno nisu se tim svojim delovima razlikovali od sela.

Ono po čemu se grad razlikuje od sela i po čemu se gradovi u vojvođanskoj ravnici međusobno razlikuju, jeste njihov poslovni deo, centar i nekoliko glavnih ulica.

Na prvi pogled centar Novog Bečeja bio je takav kakav izgleda i danas. To je prvi utisak koji, međutim, ni približno ne odgovara stanju koji je taj centar imao u doba na koje želimo da se podsetimo. Glavna ulica sa svim lepšim i velikim zgradama iz onog doba i danas postoji, ali je ipak izgled centra izmenjen. Najviša, a svakako i jedna od najlepših zgrada, bila je Građanska škola izgrađena 1910. godine. Danas je u njoj osnovna škola "Miloje Čiplić". Bila je to onda ne samo lepa, već možda i najveća školska zgrada u čitavom Banatu. Iako na dva sprata ona je smatrana trospratnicom, a tek negde četrdesetih godina su je u našem govoru počeli nazivati dvospratnom zgradom. To nismo smatrali samo mi deca i drugi neupućeni, nego je to bio i zvanični tretman škole. Tako na primer u Izveštaju Privatne gimnazije u Novom Bečeju, za školsku 1929-30. godinu, na str: 14 stoji: "Škola je i ove godine radila u velikoj, trospratnoj državnoj zgradi gde su smeštene još i građanska i osnovna škola".

Možda je ovo shvatanje bilo takvo zato što je tada ta zgrada imala lepo uređen suteren sa širokim hodnicima i radionicama za ručni rad i odeljenjima za eventualne kabinete.

Zgradu je održavala opština i to vrlo lepo i čisto. Verovatno da to u ono vreme, s obzirom da je tek dvadeset godina ranije podignuta, nije ni bilo teško, pa ni mnogo skupo.

Preko puta Građanske škole nalazila se zgrada Harkovskog instituta ili ruske ženske gimnazije sa internatom. To je zgrada u kojoj se danas nalazi novobečejska srednja škola.

Postojalo je, pored ovih škola, još nekoliko lepih spratnih zgrada, koje izuzev hotela "Vojvodina", i danas postoje, samo što je mnogima namena promenjena.

Tako je u zgradi Tursko-bečejske štedionice danas Vojvođanska banka i Zavod za socijalno osiguranje. Štedionica je imala svoje kancelarije na spratu, a u prizemlju su bili lokali u kojima se nalazila zanatska radnja, pa trgovina manufakturne robe Dobrivoja Pajića i žitarska trgovina Julija Brandajsa. Štedionica je osnovana jevrejsko-mađarskim kapitalom 1868. godine. Direktor, u vreme na koje se podsećamo, a izgleda i najveći akcionar bio je Giga Jovanović, vlasnik štamparije i knjižare. U dvorištu, u delu prizemne zgrade, nalazila se štamparija Gige Jovanovića. To je bila mala ručna štamparija koja je zapošljavala 3 radnika. Ne samo da je slovoslagačnica bila ručna, već su i dve štamparske mašine bile na ručni pogon. Preko puta štamparije, u dvorištu, nalazila se manja zgrada za stanovanje, za činovnike Tursko-bečejske štedionice.

Možda bih pogrešio ako ne bih nešto više rekao o vlasniku štamparije i direktoru Štedionice Gigi Jovanoviću. Giga je, izuzimajući veleposednike, bio najbogatiji čovek u Novom Bečeju. Imao je pored štamparije i knjižaru, a uz to veliku kuću na sprat sa ogromnim placem u ulici Petra Drapšina, odmah do dvorišta i vežbaonice škole "Miloje Čiplić". Na tom placu, pošto je porušena Gigina kuća, podignuto je nekoliko lepih prizemnih stambenih zgrada, a u novije vreme mesto njih izgrađen je sportski centar. Giga je, još imao veliku baštu za gajenje cveća. Bašta sa zgradama nalazila se na početku ulice Petefi Šandora, od ulice Maršala Tita, pa do ulice Petra Drapšina i dalje, u pravcu groblja, sve skoro do praznog prostora ispred zgrade električne centrale. Na prostoru njegove bašte podignuto je danas skoro desetak lepih zgrada za stanovanje. Giga je, pored zaprežnih kola i lepih konja, jedini u Bečeju imao auto.

Zgrada u kojoj je direkcija Preduzeća „Potisje" pripadala je trgovcu Jevrejinu Slezinger Izidoru. On je bio, kako ga se sećam, već star čovek - osamdesetih godina, a nasledili su ga sinovi: Artur, koji je preuzeo očevu mešovitu trgovinu i Jožef koji je držao trgovinu ogrevom.

Stari Slezinger je u svoje vreme bio učenik u trgovini koja se nalazila u zgradi koja je ranije bila na mestu današnje. Bio je vrlo vredan i preduzimljiv zbog čega ga je njegov gazda, vlasnik trgovine, posebno cenio. Kad je Izidor postao pomoćnik i bio za ženidbu, on mu je dao svoju jedinicu kćer za ženu i sa njom mu prepustio i radnju. Ovo pomalo liči na bajke, ali se stari vlasnik nije prevario. Izidor Slezinger je promet povećao, radnju proširio, tako da ni stara kuća nije mogla da odgovori više njegovim planovima. Na istom mestu podiže novu kuću sa jednim spratom, u ono vreme, pa i danas, možda najlepšu zgradu u Novom Bečeju.

Koliko god je Izidor Šlezinger uspeo u životu, njegovi sinovi su bili loše sreće i obojica su, još od nastanka krize, spadali među materijalno skromnije novobečejske trgovce.

No, da se vratim na starog Izidora Šelezingera. On je, kao što je već pomenuto, trgovinu predao svojim sinovima, ali je za sebe zadržao sušaru lekovitog bilja, koja se nalazila iza bečejskog pravoslavnog groblja u pravcu železničke pruge, gde se danas nalazi Keramička industrija "Polet". U toj sušari Šlezinger je i pod stare dane godišnje osušio i izvezao za Nemačku i druge zapadne zemlje vagone kamilice i drugog lekovitog bilja.

U vreme na koje se podsećamo, hatari Novog Bečeja, Kumana, Melenaca, Taraša i Beodre obilovali su kamilicom, a to istovremeno govori da je bilo dosta slatinaste zemlje na kojoj je kamilica izvanredno uspevala. U maju, svake godine, moglo se videti na desetine berača kamilice. Mnoga sirotinja je svoj težak materijalni položaj ublažavala prihodima od prodate kamilice, a u te poslove su uključivali i svoju decu. Danas - na žalost - zbog upotrebe raznih sredstava za uništenje korova i drugih hemijskih sredstava za zaštitu useva, kamilica je postepeno potiskivana i konačno je nestala sa naših polja. Jugoslavija se od velikog izvoznika pretvorila u uvoznika kamilice.

Preko puta Slezingerove kuće, nalazila se dugačka spratna zgrada vlasništvo Beograđanina Saračevića. Prostirala se od katoličke parohije pa do ugla, na Trgu oslobođenja. Na spratu su bili stanovi, kao i danas, u prizemlju, kao i danas, lokali sa više trgovačkih i zanatskih radnji.

Na uglu je bio restoran hotela "Rojal", koji je držao, kao i sam hotel, Rajko Nikolić. Restoran je vrlo dobro radio jer je imao dobro piće i odličnu kuhinju (hranu) o čemu je čika Rajko vodio posebno računa. U neposrednoj blizini imao je vrlo jaku konkurenciju u hotelu "Vojvodina" sa istoimenim restoranom, i kafanu "Lovac", koja se nalazila u zgradi na uglu preko puta Robne kuće. Hotel "Rojal“ je bio nešto skromniji od hotela "Vojvodine", pa je i sa svojim cenama bio dostupniji običnim putnicima. Uz sve to Rajko je bio vrlo brižljiv i poslovan čovek, vedrog duha i svojim šalama brzo je uspostavljao prisne odnose sa posetiocima svoje kafane i na taj način obezbedivao uvek dobar promet. Mnogo je njegovih šala i sitnih podvala. Iz tog mnoštva izneću jednu, koje sam se ovog momenta setio:

Jednog letnjeg radnog dana popodne sede kod Rajka u restoranu i igraju karte: berberin Ivan Juanin, Slavko Majin - Krka i stari Jevrejin, Lebl. Stari Lebl je i leti i zimi nosio duboke cipele - kako se to tada zvalo - "na cug“. Umesto šniranja, cipele su sa strane imale lastiš i tako se jednostavnije navlačile na noge. Na Leblovim cipelama je taj lastš bio već poodavno obična krpa, bez elastičnosti, pa su one, u tom svom gornjem delu, bile prilično odvojene od noge. Rajko je to zapazio i odluči se na šalu. Stari Jevrejin se sav zaneo u karte, i ne vidi šta se oko njega događa. Rajko uzme čašu sa vodom, pa ispod stola sruči vodu u Leblovu cipelu. To naravno niko od kartaša nije primetio i kad se Rajko udaljio i otišao za šank, Lebl se za trenutak trže, oseti da mu je cipela puna vode, ne znajući šta se desilo i prvo što je pretpostavio bilo je da mu je Ivan Juanin, koji je sedeo preko puta njega, učinio nešto nedolično. Onako sedeći, zamahne košutnjavom staračkom rukom i pljas Ivana po obrazu - rečima - Ti svinja jedna bezobrazna kartaroš, što pišovala u moj cipela?" Da se ne bi izrodila dalja svađa, Rajko je odmah intervenisao i sve se završilo tako što se o tom događaju samo pričalo kao o uspeloj podvali Rajkovoj.

U dvorištu Saračevićeve kuće nalazila se posebna zgrada sa velikom i lepom salom za zabavu koja je takode pripadadala hotelu "Rojal“. To je bila najlepša sala u to vreme u Novom Bečeju. U njoj su tri puta nedeljno davane bioskopske predstave četvrtkom, subotom i nedeljom, a subotom i nedeljom po dve - popodnevnom i večernjom. Ta sala je pored filmskih predstava korišćena za veće zabave i akademije.

Pored "Rojal-a" imao je Novi Bečej još jedan hotel, veći i lepši i po ceni soba i jela i pića skuplji bio je to hotel "Vojvodina". Više cene nisu bile prepreka da i on bude rentabilan. Da to nije bilo tako, vlasnik ili zakupac (ne smem tvrditi da je u to vreme vlasnik držao hotel i kafanu), bi pribegao sniženju cena na nivo konkurentskog hotela. "Vojvodina" je bila na mestu gde je danas Direkcija Poljoprivrednog kombinata "Biserno ostrvo". Bila je to lepa zgrada sa jednim spratom sa zimskom i letnjom salom (saletlom) u kojima je bila kafana onakva kakvu Novi Bečej do izgradnje hotela „Tiski cvet" nije imao. Kafana je bila izuzetno lepa, sa velikim izlozima, obložena dekorativnim drvetom u visini od oko 1,5 metra sa ugrađenim ogledalima i svi stubovi u sali imali su ogledala sa sve četiri strane. "Vojvodina" je imala odličnu cigansku muziku, koja je svirala pored pesama i za igru, pa su gosti u kafani svako veče, pored uživanja u dobroj muzici, mogli i igrati. Saletla se nalazila na drugoj strani prema dolmi. To je, takođe, bila lepa, prostrana i svetla sala, sa tri strane u staklu. Ona je bila otvorena od polovine maja pa do polovine septembra. Svako veče u saletli je svirala muzika, a kada je lepo vreme onda su se stolovi iznosili na dolmu a svi prozori se otvore. Praktično, to je bilo uklanjanje skoro celog prednjeg gornjeg zida koji se sastojao od drvenih ragastova i zastakljenih prozorskih krila, pa su tako gosti mogli da uživaju u muzici, lepom pogledu na Tisu i iznad svega u čistom vazduhu. Od ulice pa do dobne u delu zgrade prema današnjem Radničkom domu, nalazila se velika sala koja je služila za pozorišne predstave, akademije i druge priredbe. U njoj su svakog radnog dana vežbali članovi sokolskog društva Novi Bečej. Zgrada hotela "Vojvodine" bila je za tadašnje novobečejske prilike jedna od lepših zgrada sa balustradom (ogradom) na krovu sa ulice. Na spratu je bilo dvadesetak hotelskih soba. Polovinom 1944. godine Nemci su "Vojvodinu" pretvorili u vojno slagalište sanitetskog materijala. Pri povlačenju, krajem septembra 1944. godine nemajući mogućnosti da odnesu sanitetski materijal oni su hotel "Vojvodinu" zapalili. Tako je Novi Bečej ostao bez svog lepog hotela i najlepše kafane.

Preko puta od Osnovne škole "Miloje Čiplić" nalazila se jednospratna zgrada vlasništvo gvoždara Hugo Rihtera. Nekada je ona bila spratna u celoj dužini, sve do današnje srednje škole, ali ju je, neposredno posle završetka prvog svetskog rata i povlačenja austrougarske vlasti, zahvatio požar i taj deo, koji je danas prizeman, je izgoreo. Kasnije je obnovljen, ali samo u prizemnom delu te ona i danas stoji na glavnoj ulici, kao "kost u grlu".

U produžetku, na samom uglu glavne ulice i Vuka Karadžića nalazila se stara, ali još u dobrom stanju, baš kao što i danas izgleda, Maletićeva kuća. Na spratu ove kuće je bila poreska uprava sreza Novobečejskog, ili kako su je seljaci nazivali "štajer" - što na nemačkom znači porez. U prizemlju je bio lokal sa trgovačkom radnjom galanterijske robe "Kod kralja čarapa", čiji je vlasnik bio Nemac Cink, sa čijim sam najstarijim sinom Paulom išao u školu i koji se prema meni, za vreme okupacije, kao nemački poručnik zaštitnički poneo. Zahvaljujući, između ostalih i njemu, ja sam ostao živ i pišem ove redove. Hvala mu i ovom prilikom.

Od ove radnje, pa do samog ugla nalazila se Narodna štedionica D.D., čiji je direktor Maletić, te se po njemu i kuća nazivala Maletićeva kuća. Ona je u tom delu, gde se nalazila štedionica, bila malo izdignuta iznad nivoa zemlje, pa je i ulaz, koji je bio iz glavne ulice, bio sa nekoliko stepenica.

Pored današnje škole "Miloje Čiplić" nalazila se, kao i danas zgrada na sprat, vlasništvo udove Pulai. To je bila stambena zgrada, ali su pojedine prostorije korišćene za advokatske kancelarije. Do ove zgrade, u pravcu železničke stanice, nalazile su se tri, jedna do druge, poznate novobečejske kafane.

Odmah do Pulajevičine kuće, gde je danas zgrada vlasništvo fotografa Sakač Geze, nalazila se stara prizemna zgrada u kojoj je bila poznata kafana "Bela lađa". Jevrejin Đula Beron držao je ovu kafanu u kojoj se točilo piće i pripremala jela, ali je ona bila i prodavnica vina i rakije na malo i veliko, ili kako se to tada nazivalo podrum, iako su burad sa pićem bila u zadnjem delu sale, a ne u podrumu.

Do kafane "Bela lađa", nalazila se kafana "Krka", koju je držao Majin Slavko-Lala pa ga mnogi i nisu znali po prezimenu već po nazivu kafane. I ne samo da je vlasnik nosio taj nadimak nego i svi članovi njegove porodice su bili Krkini. Čak i dalje, i njegovog brata sa familijom. U dvorištu kafane nalazila se bioskop sala "Krka". Ovaj bioskop je radio sve do izgradnje Zadružnog doma i nove sale za bioskop pored keja na Tisi. Na mestu gde je bila kafana i bioskop! „Krka" danas je prosečen novi deo ulice Vuka Karadžića prema ulici Petra Drapšina.

Odmah do "Krke" imao je kafanu Danilo Marčić, ili Čika Danko. Njegova kafana je, u ono vreme, bila nešto izuzetno o čemu će biti više reči u poglavlju ugostiteljstva.

Pored kafane Danka Marčića nalazila se lepa jednospratna zgrada sa izuzetnim polukružnim frontonima oko prozora. U tom pogledu, sa već pomenutom zgradom trgovca Šlezingera i zgradom Kikićevom na uglu Maršala Tita i Narodnog fronta, gde je u ono vreme bila novobečejska pošta, spadala je u najlepše građevine na novobečejskoj glavnoj ulici.

Vredne su pomena još dve kuće na sprat i više prizemnih lepih zgrada u Novom Bečeju i Vranjevu. Zgrada nekadašnjeg sreskog, sada opštinskog suda bila je jedna od najlepših u Bečeju. Nije mnogo zaostajala za njom ni kuća Ivana Glavaškog u kojoj je danas sedište Skupštine opštine. I jedna i druga imale su lepe krovove, a možda je kupola na krovu kuće Ivana Glavaškog, ovaj činila najlepšim u Bečeju. Krov je šezdesetih godina izmenjen, čime je kuća, što se lepote tiče, mnogo izgubila.

Od prizemnih zgrada pomenuću Kikićevu, kuću na uglu preko puta od luteranske crkve, u kojoj je danas prodavnica nameštaja, sa izuzutnom lepom i bogatom fasadom, simpatičnim dimnjacima i svetlarnicima na krovu. U Vranjevu je bilo više lepih kuća: olajnica (Joje olajdžije) na glavnoj ulici, kuća Glavaških (Šašinih), kuća Marčićevih, Dujinih, Trbićih, Bobeoićevih i mnoge druge koje bi trebalo bar na fotografijama ovekovečiti.

Eto, to su bile građevine vredne pomena, a osim hotela "Vojvodina" sve i danas postoje. Ovo je i najveći deo onog što je ostalo onako kako je nekad izgledalo.

Možda se posle nabrajanja ovih zgrada u centru s pravom može postaviti pitanje u čemu je onda izmenjen izgled centra Novog Bečeja? Ne mogu istaći sve promene koje su se desile, već ću se truditi da opišem izgled centra kakav je bio u periodu na koji se odnose ova sećanja, a samo tu i tamo, više da podsetim, napraviću poređenja sa sadašnjim stanjem.

Glavna ulica Novog Bečeja, sa Trgom oslobođenja bila je pod turskom kaldrmom. Tursku kaldrmu imale su još i ulice prema Kumanu, Lole Ribara, Ulica Žarka Zrenjanina, do ulice Svetozara Miletića, deo ulice Svetozara Miletića od Opštine do zgrade Komiteta, kao i ulica Petra Drapšina, od Radničkog doma pored pravoslavne crkve, do ulice Lole Ribara koja vodi za Kumane.

Novobečejska opština, i pored tako lošeg kolovoza kakva je turska kaldrma, koja je kočijašima zadavala grdne muke, jer su mnogi točkovi baš na njenim rupčagama bili zdrobljeni, naplaćivala je takozvanu kaldrmarinu za sva zaprežna i motorna vozila čiji vlasnici nisu stanovnici Novog Bečeja. Kaldrmarinu su plaćali i Vranjevčani, pa je verovatno Vranjevo zato bilo sa svega dve ulice povezano kolovozom sa Novim Bečejom: jednom pored Velikog magazina i drugom putem koji dolazi iz Novog Mileševa, a sve ostale ulice su imale samo pešačke prelaze preko jarka koji razdvaja Novi Bečej od Vranjeva.

Postojala su tri mesta, takozvane kapije, gde se vršila naplata kaldrmarine: jedno kod velikog magazina pri izlasku iz Vranjeva, drugo na ulazu u glavnu ulicu sa bašajidsko-miloševačkog puta i treća na kumanskom putu ispred ulice za današnju mlekaru, odakle je, u stvari, i počinjala turska kaldrma. Na tim punktovima, gde se naplaćivala kaldrmarina, postojale su rampe koje je otvarao opštinski službenik tek kada se plati određeni iznos.

Na prostoru današnjeg parka u najstrožem centru grada, nalazio se Trg Kralja Petra I. Na trgu je bio spomenik od bronze koji je predstavljao kralja Petra I u stojećem položaju.

Između stare zgrade današnjeg Doma zdravlja i Upravne zgrade Bisernog ostrva, bio je prostor, ograđen čeličnom ogradom, na kome se nalazilo nekoliko velikih jela i smreka. Ispred ovog prostora na Trgu nalazio se veliki kameni krst, koji je, posle drugog svetskog rata, prenet u portu pravoslavne crkve, gde se i danas nalazi.

Današnji Trg oslobođenja i Ulica revolucije sve do Jaše Tomića služili su za održavanje novobečejskih pijaca. Pijace su se održavale kao i sada: sredom, petkom i nedeljom.

Trg, svojim izgledom, ne samo zbog turske kaldrme, nama Novobečejcima, naviknutim na takav kakav je bio, nije mnogo smetao, ali na onog koji gaje prvi put video, nije ostavljao najbolji utisak. Na najupadljivijem mestu, gde je danas viši deo upravne zgrade Bisernog ostrva, nalazila se stara, puna vlage i niska, stambena zgrada čiji je vlasnik bio veleposednik Rohonci.

Isto tako na najprometnijem delu Novog Bečeja, na uglu glavne ulice i ulice Žarka Zrenjanina, gde je danas velika robna kuća "Potisje", nalazila se prizemna zgrada od presovane cigle. Ona je imala nešto lepši izgled od zgrade Rohonci, ali je bila znatno niža od okolnih građevina. Nepovoljnom utisku o trgu doprinosio je nastavak ove zgrade, u ulici Žarka Zrenjanina prema Vranjevu, koja je bila stara i još niža, sa mnoštvom malih radnjica.

Prepuna neravnina i rupčaga, turska kaldrma je, sama po sebi vrlo nepogodna - za održavanje čistoće, pa se može zamisliti kako je posle završetka pijace izgledao trg i prostor na kome se obavljala trgovina. Trg se tada šistio običnim metlama od pruća, ali zbog velike prašine koja se tom prilikom podizala, to je činjeno više da se oduži red ili da se samo uklone oni najkrupniji otpaci koji ostanu posle pijace.

Ispred hotela i restorana "Rojal", nalazio se prostor za fijakeriste, stajalište za fijakere.

Na trgu, s desne strane, do zgrade današnjeg Doma zdravlja, nalazila se kuća Veselinca, koja i danas ima nekadašnji izgled, s tom razlikom što je u njoj bila kafana "Lovac", a danas je deo kafane pretvoren u stanove, a sam ugao iskorišćen kao lokal za trgovačku prodavnicu.

Danas se namesto pomenutih niskih i trošnih zgrada nalaze nove i istovremeno po svojoj veličini, impozantne zgrade, a umesto loše održavanog trga sa turskom kaldrmom, nalazi se simpatični parkić koji i u najvećim letnjim žegama služi za odmor starima i za razonodu mladima. To je možda i najlepši deo Novog Bečeja.

U centru grada su se desile i mnoge promene koje se moraju pomenuti. Na prostoru gde se nalazi zgrada Narodnog univerziteta, tačno preko puta pravoslavne crkve, bila je u ono vreme Opštinska kuća, kako se zvalo sedište opštinske uprave. Zgrada je bila prizemna, stara i puna vlage. U dvorišnom delu zgrade nalazile su se ćelije opštinskog zatvora.

Na uglu, na prostoru gde je danas sala Narodnog univerziteta nalazila se, malo uvučena od ulice, opštinska štala ograđena neuglednim zidom. U štali su bili konji koji su korišćeni kao "foršpan". I ova štala je u letnjim danima širila konjski vonj po čitavoj okolini.

Vatrogasni toranj se nalazio ispred zidova, kojima je štala bila ograđena. To je bila četvrtasta građevina otprilike pet puta sa pet metara, visine dvadesetak metara. Za mene je to onda bila posebna visina i divio sam se hrabrosti onih, što su se nalazili na vrhu, koji je bio u obliku terase ograđene čeličnom ogradom, vršeći svoju vatrogasnu službu.

Vatrogasni toranj je posle crkava bio najviša građevina Novog Bečeja. Preko leta su na vrhu - terasi tornja - i danju i noću dežurali vatrogasci. Sećam se kako su razapinjali belu ciradu u vidu šatora da bi se zaštitili od jakog sunce. Toranj je svojom visinom dominirao čitavom okolinom, tako da se sa njega mogla videti okolina Novog Bečeja na površini koju otprilike zaprema novobečejski hatar.

Nije samo centar izmenio izgled. Mislim da danas nema ulice u kojoj nije izgrađeno bar pola, a negde i dve trećine novih kuća. Na mesto prizemnih zgrada najčešće od naboja ili ćerpića sa malim prozorima i ne retko pokrivenim trskom, podignute su lepe i velike građevine sa svim uslovima za savremeno stanovanje.

Novi Bečej, kao i svi gradovi u Vojvodini u to vreme nije imao vodovod, već se koristila voda za piće iz arterskih bunara. Bunari su bili prilično udaljeni jedan od drugog. Bilo ih je svega desetak u čitavom Novom Bečeju i Vranjevu. Njihov razmeštaj je bio u delu udaljenijem od Tise, jer se u ono vreme i rečna voda koristila za piće. Na samoj Tisi postojala su četiri splava ograđena i sa obezbeđenim pristupom, koja su služila za zahvatanje vode iz reke. Ovi splavovi su se zvali "vodonoše".

Pored arteskih bunara i "vodonoša" snabdevanje vodom je vršeno i putem sakadžija. Sakadžije su bili raznosači vode u sakama - velikim buradima na dva točka koje je vukao konj. Na vrhu rude nalazilo se zvonce, kojim su sakadžije najavljivale svoj dolazak u ulicu. Bure je imalo slavinu iz koje se voda ispuštala u kofe. Sakadžije su raznosile vodu po centru grada i prodavale je građanima na kofe. I sakadžije su bile neka vrsta obeležja visokog standarda jednog dela novobečejskog stanovništva.

Ulice su bile osvetljene električnom svetlošću. U sporednim ulicama sijalice su bile samo na raskršćima, a u centru na svakih pedesetak do stotinu metara udaljenosti. Mreža je bila sva na drvenim stubovima, "banderama", kako smo ih zvali. Novi Bečej je dobio struju 1927. godine. Postojale su dve električne centrale, novobečejska i vranjevačka. Ove zgrade i danas postoje s tim što je vranjevačka zgrada rekonstruisana i koristi se za dom staraca, a ona u Novom Bečeju stoji prazna.

Vranjevo je, u vreme na koje se podsećamo, bilo odvojeno od Novog Bečeja u posebnu opštinu, a razdvajao ih je jarak širok 1-1,5 metar, koji je prolazio preko ulica i bašta, takav i danas postoji u najvećem svom delu. Taj jarak nazivan "Prkos" protezao se od velikog magazina - pored dolme (magazin je pripadao Vranjevu) pa do pivare, negde iza današnjeg doma staraca, gde je izlazio na put koji vodi za Novo Mileševo. Nekada je - kažu - to bio rukavac Tise, koji je vezivao vranjevački "Mali Begej" sa Tisom, preko bare "Venecije".

Po broju stanovnika Vranjevo je veće od Novog Bečeja, zauzimalo je i veću površinu, a posebno je hatar Vranjeva bio veliki. Imalo je više od Bečeja takozvane "stare zemlje", koja je bila obradiva i pre isušivanja rukavaca Tise i močvarnih terena, te su Vranjevčani bili i zbog toga bogatiji od No-vobečejaca.

U Vranjevu je bilo, pre velike krize (1929) vrlo bogatih zemljoradnika, koji su pored stotine jutara zemlje imali i mnogo stoke (volova i krava). Moglo se, na varanjevačkim salašima, videti i po 30-40 grla goveda na jednom salašu.

Bogatstvo Vranjeva se ogledalo i u činjenici da je glavna ulica bila popločana krupnim kamenim pločama, u vreme, kad je malo koje selo u Banatu imalo makadam ili tursku kaldrmu.

Električno osvetljenje je u Vranjevu zasijalo mnogo ranije nego u drugim selima Vojvodine, a Banata posebno. Vranjevačka električna centrala otpočela je sa radom 1926. godine, godinu dana pre novobečejske. Sve ulice, izuzev glavne, bile su kao i u drugim selima Banata, s tim da je u tim ulicama u Vranjevu bilo izuzetno lepih kuća, možda i najlepših, jer su u tim ulicama živeli najbogatiji Vranjevčani.

Zadržaću se malo više na opisu glavne ulice, baš onako kako sam postupio kada je bio u pitanju Novi Bečej.

Strogi centar - raskršće, sa krstom između pravoslavne crkve, opštinske kuće i dve zgrade osnovne škole, davao je utisak lepog i urednog mesta. Na tom raskršću, ispred samog krsta su, za vreme pravoslavnog Božića, Uskrsa i većih praznika, ispaljivane prangije ili kako ih je narod nazivao "crkveni topovi". Oni su, pored crkvenih zvona, pozivali vernike na jutrenje ili liturgiju i predstavljali su sastavni deo crkvenog rituala. To je tako trajalo sve do 1924. godine, kada se dogodila teška nesreća, zbog koje je zabranjeno njihovo korišćenje. Naime, na Đurdevdan 6. maja 1924. godine prilikom ispaljivanja prangija se raspala i tom prilikom usmrtila Stevana Tajkova i Dušana Maleševa, a još dvojicu Vranjevčana lakše ranila. U Novom Bečeju, Kumanu i drugim okolnim selima ti "crkveni topovi" ispaljivani su sve do 1930. godine.

Pored lepih i velikih crkava, lepe opštinske kuće i četiri lepe osnovne škole, glavna ulica je imala i lepih kuća bogatih zemljoradnika. Trotoar na glavnoj ulici bio je popločan ciglama (sunčana strana u celoj dužini glavne ulice, a iz hlada jedan deo bliže pomenutom raskršću). Prostor između trotoara i kolovoza pored drvoreda oraha ili kestena, u tom najbližem delu raskršća sa opštinom, bio je zasejan detelinom ili negovanom travom. Sve se to negovalo a vredne domaćice su se brinule, da ulica ispred kuća bude uvek čista a leti, subotom uveče, i polivena. Domaćini su se brinuli da ulični jarkovi budu pročišćeni, kako se u njima ne bi zadržavala voda od kiša i snegova.

Vranjevo je na svakog ostavljalo utisak naprednog, vrlo lepog i urednog sela.

Čari prošlih dana, Lazar Mečkić