Položaj Srba u Banatu pred Tursko osvajanje

Posle pada Smedereva (1459), turske čete su upadale u južne krajeve Ugarske i pustošile naselja blizu Save i Dunava. Zbog tih upada granica Ugarske skoro je opustela.

Nalazeći se u krajevima koji su stalno bili izloženi turskim upadima, srpski plemići su tražili pomoć od ugarske vlade, ali je nisu nikad dobili. Čitavo stoleće bile su skoro isključivo srpske čete, u prvim redovima ugarske vojske. Privilegije koje su vlasti davale Srbima neposredno pred ratne ili druge sudbonosne trenutke, po prestanku opasnosti ukidane su, pa kasnije slična obećanja nisu mogla imati nikakvo dejstvo. Oduševljenja nije bilo, u prvom redu zbog zamorenosti i iscrpljenosti, a takođe i saznanje da je sve to samo zavaravanje. Ni sama ideja borbe hrišćanstva protiv muslimana nije za Srbe više imala nekadašnji značaj.

Za širenje turske imperije u ovim krajevima bilo je od posebne važnosti i feudalno uređenje. Turska je ukidala plemstvo i feudalne odnose. Zbog toga i Fratar Đorđe (Utješinović) biskup nađvaradski, piše kralju Ferdinandu — povodom obećanja koje je Mehmed-paša dao Srbima — da paša neće nikakvo zlo činiti, da će ih ostaviti da koriste svoja zemljišta i da će ih štititi od svake nepravde. »Siromašni narod lako poveruje ovakvim obećanjima jer je njegova jedina želja da bude slobodan ne misleći da će pod Turcima biti u gorem ropstvu. Za ovakvo raspoloženje mi sami dajemo povoda jer seljake do te mere izrabljujemo, da osim svojih žena i dece, ni za šta drugo ne mogu da kažu da je njihova svojina.

Turska se u početku stvaranja svoje imperije prema pokorenim narodimo ponašala prilično tolerantno. Tako su i Turci Osmanlije ostavljali, na osvojenim područjima da narodi žive na način i po običajima koji su vladali pre njihove okupacije tih krajeva. Verska trpeljivost je bila takva — ovde se naravno misli na prvo doba njihovog gospodstva u srpskim zemljama pa i u krajevima Ugarske — kakve u zapadnoj Evrooi nisu poznavali. Otuda i pristanak Srba uz Turke. Baš u to vreme Srbi su postigli jedan od najvećih političkih uspeha, obnovili su patrijaršiju. Obnovom Pećke patrijaršije našli su se svi Srbi, od Soluna do Budima, u jednoj verskoj, etničkoj, političkoj i kulturnoj zajednici. Smatra se da je u toj i takvoj zajednici srpski narod bio više ujedinjen nego u samoj Dušanovoj carevini. Obnova Pećke patrijaršije 1557. godine je jedan od najznačajnijih događaja u srpskoj prošlosti.

Turska je želela ovakvom svojom politikom da pridobije pokorene narode tako da joj omoguće dalja osvajanja, a njene ambicije su bile Evropa, posebno zapadna Evropa. Najbliži plan bio je osvajanje Beča. Za takve ciljeve trebalo je imati mirnu pozadinu. Za velike razdaljine od svoje matične teritorije, trebalo je obezbeđivati uredno snabdevanje vojske hranom i drugim potrebama, što je pretpostavljalo normalno funkcionisatnje privrede i života u pokorenim, krajevima, jer tadašnja saobraćajna sredstva i putevi nisu bili pogodni za transporte na velike udaljenosti.

Tako shvaćena situacija sasvim opravdava i čak čini potpuno u skladu s takvom politikom dolazak na čelo vojske, nadiruće na Erdelj, Mehmed-paše Sokolovića. Mehmed Sokolović, poreklom Srbin sa granice Bosne, kao dečak odveden u Carigrad u janičare, završio je škole i došao na dvor Sulejmana Veličanstvenog kao silihdar. Napredovao je vrlo brzo, pa je, po povratku iz turskog rata sa Persijom (1549), postao rumelijski beglerbeg i na tom položaju dobio komandu nad turskom vojskom koja će krenuti na Erdelj.

Turci su imali u vidu da je u Banatu ostao uglavnom srpski živalj te da će sa Sokolovićem uspeti da sa što manje napora osvoje Banat i nesmetano produže u Erdelj. Pojedini istoričari pridaju veći značaj tome da Mehmed-paša Sokolović nije zaboravio svoje poreklo i da je zbog toga obnovio Pećku patrijaršiju, na čije je čelo postavio svoga brata Makarija za patrijarha. Mehmed-paša se u prepisci s ugarskim velikašima služio isključivo srpskim jezikom i ćirilicom.

Po dolasku Turaka, samo su Srbi ostali u ravničarskom delu Banata. Posle Mohačke bitke i posle pada Budima naseljavali su se u Banat i Srbi iz drugih krajeva Ugarske. Imajući u vidu takvo stanje, Turci su učinili sve da se pridobije srpski živalj u Banatu, pa čak i da tu uvedu i srpski jezik kao poluzvaničan.

Verovatno je Mehmed-paša imao i patriotskih osećanja, ali nema sumnje da je tu na prvom mestu igrala ulogu politika Turaka Osmanlija prema pokorenim narodima i da je sve to doprinosilo uspešnom realizovanju te politike. Teško bi se moglo poverovati da bi paša Sokolović smeo delovati iz ličnih i nacionalnih pobuda. Poturčenjaci su se morali neprekidno dokazivati da su odani, i čak odaniji turskoj carevini, nego prave Osmanlije.