Један документ из стогодишње историје новобечејског "Полета"

„Полет“, фабрику цигле и црепа, основали су у Н. Бечеју, браћа Бон, почетком 20. века, који су имали, већ тада, сличне фабрике у Кикинди и Жомбољу, осетивши да је новобечејска глина веома захвална, за не мало њихово богаћење.

Они су почели да улажу, значајна средства и у ову фабрику. Један, замимљив документ за историју Фабрике, који је објављен у београдском листу Солидарност, 19. фебруара 1937, занимљив историјски докуменaт, који сведочи о неповољним приликама и социјалном положају новобечејских радника, посебно сезонских, који су тада радили у Фабрици. Доносимо га у целини:

„Парна циглана „Бон“ и њено радништво. – Мало има њих који нису чули за ову циглану, а верујемо да је сваки већ видио производе ове циглане. Још мање има оних који воде рачуна шта се и како се ради у тој циглани. Па кад се већ мало или нимало о томе пише, како живе тамо запослени радници то ћу ја у овом броју наше Солидарности покушати са ових пар редака, да прикажем горак живот радника, само да би за суви хлеб стекли мало динара. Ова фабрика која је као и већина у нашој држави „сезонска“ обично упосли за време сезоне око 400 радника, а преко зиме, када рад у овој фабрици мирује, ради свега око 40 радника и то само они које предузеће задржава зато што су му за наредну сезону најпотребнији и што морају да поправљају пећи које су за време сезонског рада истрошиле. За сезонски рад у овој циглани је запослено око 300 деце, између 14 и 16 година, већином слабуњава и нејака деца која раде по 14 часова дневно са ситном платом од 120 пара. Ту плату имају сви без разлике; не постоји никаква разлика да ли је то женско или мушко, да ли је ко слаб или јак радник, плата је за све без разлике 120 пара по сату. Један мањи број радника, и то само они који раде код пећи, где влада неподношљива врућина и где је рад врло тежак, имају 150 по сату. Дакле, то је највећа утврђена надница у овој циглани. Истина, уведен је неки акорд, према којему ови радници могу за време сезоне и више да зараде, али онда и више раде, онда раде и по 16 часова дневно и тешком муком истерају неколико динара више него иначе када раде по 12 и 14 часова дневно. Колико је тежак рад у једној циглани, верујем, да сваки радник знаде, а да је у овој циглани рад тежи него у икојој другој знају само они радници који су тамо запослени. Радници код пећи љети раде код такве врућине да није редак случај да за време рада попадају у несвест. И онда посипају мало воде на главу и 5 минута плаћеног одсуства па се опет поново враћају послу и раде даље за 150 пара по сату. Деси се често пута да се који од мало свеснијих радника усуди затражити и повишицу плате или да се жали на предуго радно време, или нешто слично што би му по закону припадало обавезно добије отказ. У оваквом случају на његово место долазе два младића који довршавају започети посао за 120 пара по сату.

О поступку спрам ових радника не треба ни говорити, јер кад ово предузеће не поштује ни законске прописе о радном времену, ни о хигијенским условима рада. И логично је онда да се и са радником ради ко шта хоће. Како ће дуго радници у овој циглани радници под овим неподношљивим условима рада овиси о самим њима, али верујем да ће већ скоро увидети да је раднику прва дужност и обавеза његова синдикална организација да ће у овој циглани исти радници радити и за пола динара по сату. Крајње би време било да једанпут и они упознају да постоје закони који штите радничку класу, само што се ту заштиту мора тражити преко целине радника и њихове синдикалне организације. Зато радници у организацију, јер само преко ње ћете си побољшати своје тешке радне и плаћевне услове". Према језику, који је у тексту, у овом чланку, навероватније се ради, о раднику „Полета“, који није био мештанин, а и сам се потписао само као радник , да је био сезонски и да се и сам због њега бојао да не изгуби посао

Овај вредан новински чланак, не само да је прилог историји Новобечејске фабрике „Полет“, него је и слика социјалног миљеа тог времена. Међутим, неоспорна је историјска чињеница, да су, и у то време, многе новобечејске породице, радећи у овој Фабрици, обезбеђивале, какву такву социјалну егзистенцију.

Проф. др Александар Касаш