У сада, већ оронулој кући у улици Жарка Зрењанина бр. 6 (поред општинског звања) у Н. Бечеју, живела је племићка породица Костовић. Дошавши у Врањево као житарски трговац деда Огњеслава - Јован створио је својим пореклом и везама, за оно време, велико богатство. Син му Стеван, отац Огњеслава, рођен је у Врањеву где је наставио да се бави житарском трговином. Изградивши житарске магазине поред Тисе, банатску пшеницу пласирао је преко своје извозно-трговачке радње у Будимпешти широм Монархије. Према истраживањима М. Станисављева дошло се до података да су Стеванови синови Огњеслав и Владислав васпитавани у православном, а кћери: Розалија, Гизела и Естер у католичком духу, јер им је мати Јелисавета (Ержебет) Дорнер била те вероисповести.

Огњеслав је рођен 1851. у Висбадену у Аустрији. Основну школу и гимназију завршио је у Пешти где се посебно заинтересовао за технику. Отацга је усмеравао да управља бродом и тргује житом, чак му је купио и брод који је Огњеслав назвао „Слога“. Пловећи до Одесе, већ тада је Русима желео да понуди своје планове подморнице коју је сам конструисао. Одушевљен овом земљом остао је за стално у њој. У руско-турском рату 1877/78. повредио је око, али је из њега изашао са чином капетана царске војске, што за оно време није било неважно.

После рата живео је у Петровграду, где се и оженио Анастасијом Петров, ћерком богатог руског фабриканта, која му је родила осморо деце, од којих је у животу остало само три кћери (Марија, Зора и Евгенија), а она је умрла у 42-ој години.

За Огњеслава се причало да је растући у Пешти, али и Новом Бечеју, одушевљавао са Жилом Верном.

Живећи у Петровграду имао је своју радионицу у којој је своје проналазачке изуме сам конструисао. Као занети конструктор уживао је посебно признање у војним круговима царске Русије. Никада није био материјалиста и сматрао је да својим изумима доприноси развоју човечанства. И у самој Русији неговао је традиције које је понео из ових крајева, посебно у време славских дана, а слава Костовића била је св. Никола.

Као признати руски научник веома често је контактирао са познатим научником Мендељејевим. И у то време, не ретко, је свраћао у Н. Бечеј, код своје мајке.

Његов истраживачки, научни рад био је усмерен ка ваздухопловству. Заносио се изградњом и пројектовањем ваздухоплова. Већ 1879. пројектовао је дирижабл (ваздушни брод) са чврстом конструкцијом са бензинским мотором јачине 80 коњских снага. Поред, овога радио је и на проналасцима лаког ваздухопловног материјала. Створио је тзв. арборит, тј. лагани материјал за конструкцију авиона. Заносио се и идејом конструкције ваздушног торпеда. Конструисао је и хидроавион, а можда највећи допринос науци била му је конструкција бензинског мотора са електричним паљењем.

Мало Новобечејаца зна да је у њиховом месту живео научник оваквог калибра и сматрам да је бар заслужио да се на кући у којој је живео постави спомен табла.

Проф. др Александар Касаш

(Извор: М.Станисављев, Огњеслав Костовић, велики проналазач,

Зборник за друштвене науке Матице српске, бр 17/1957, стр.118-129)