Рођен је 26 маја 1890. у Међи у свештеничкој породици. Гимназију је завршио 1907. у Новом Саду, а права у Будимпешти 1911. Први светски рат провео је у Темишвару као велики бележник Епархијске конзисторије. После рата 1918. постао је генерални инспектор Министарства унутрашњих дела – Одељења за Банат, Бачку и Барању.

Као, већ тада, врсни правник, учествовао је у државној комисији за разграничење са Мађарском и Румунијом. У Врањеву му се 1.октобра 1919. године родио син Александар, који је после Другог светског рата, такође био доктор права, али стручњак за поморско право. Др Милорад је 1927. написао Правилник Министарства унутрашњих дела о општинским и градским изборима у Банату, Бачкој и Барањи са коментаром на 96 страница. У Краљевини Југославији од 1939. у време највећег прогона комуниста и скојеваца био је помомоћник министра унутрашњих послова Антона Корошца.

После Двадесетседмомартовских догађаја 1941. влада Милана Симовића именовала га је за бана Дунавске бановине 1. априла. Бан је био свега неколико дана, до уласка мађарске војске у Нови Сад 14. априла 1941. Забележен је као задњи од једанаест банова Дунавске бановине, од којих су само први Дака Поповић и он били Војвођани. Краће време био је у кућном притвору и пребачен у Београд у Недићеву Србију где је одмах као британски човек затворен у Бањички логор.

После рата живео је као пензионер у Београду. Последње дане провео је у својој кући у центру Н. Бечеја. Сваког лепог дана, посебно када су цветале липе, седео је на истој клупи у 10,30 и читао новине. На тој клупи имао сам задовољство да као млади историчар са њим водим вишесатне разговоре.

Једног лепог септембарског дана 1976. на моје питање: како је могуће да га комунисти 1944. нису убили као помоћника министра унутрашњих послова и бана? - одговорио ми је да је за њега лично интервенисаo и спасао сигурне смрти др Иван Рибар у знак захвалности јер је на своју личну одговорност успео да извуче Иву Лолу Рибара из Билећког логора, као скојевца 1940. Умро је у Новом Бечеју 27. децембра 1984. године.

Проф. др Александар Касаш