"Jelena" - mala lađa

Последње путовање лађице која је превозила путнике између Новог и старог Бечеја

Тиса – некадашња панонска лепотица, која и данас поред све загађености њене воде, ипак има своју драж, често је у прошлости показивала своју ћуд, посебно у «сарадњи» са Еолом богом ветрова. Крај лета знао је у Потисју бити завршен разним непогодама, али је 12. септембар 1931. забележен као један од најтрагичнијих догађаја на реци у близини наше вароши.

Тога дана лађица, под именом «Стари Бечеј», кренула је у четрнаест часова из старобечејског пристаништа са 28 путника, међу којима је било и ђака Новобечејаца.

Бродом је управљао (чувени и легендарни, сада већ покојни, чика Млађа). Негде четири километара низводно, црни олујни облаци надвили су се над Тисом и отпочело је незапамћено невреме праћено кишом и градом.

Одједном лађица дуга 22, а широка 3 метра, која је могла да прими 122 путника, изгледала је у невремену као орахова љуска коју су бочни ветар и велики таласи нагнули на десну страну. Вода је почела да надире у унутрашњост брода, мотор је престао са радом, а путници су почели да га напуштају. Непливачи су покушавали да се спасу помоћним чамцем, али се он од преоптерећења и великих таласа преврнуо.

Према причи Жике Кугина, коју је забележио учитељ Жарко Чиплић у Југословенском дневнику «таласи су били преко два метра, а спасавање је отпочело тек када је лађица била неких 15 сантиметара под водом. Убрзо лађица је потонула, а за тринаест путника било је то последње путовање. Били су то: Милосава Марчић, начелница соколског друштва Н.Бечеј – Врањево, сестре Бранковић Марија и Вукосава из Врањева, торбари из Имотског, Јосиф Ледић и Мијо Ђаја, пиљарице из Врањева Јулија Палашти, руска емигранткиња Наталија Половцева, мајка троје деце, трговачки путник Александар Танасијевић, бродски момак Ђура Жарковић, брачни пар Молнар Јожеф и Клара из Новог Бечеја, те Маришка Тот и Марко Смиљкић.

Мада је Младен Крстоношић испољио велико умеће и храброст, спасивши троје деце, био је заједно са машинистом Винком Виртом и власницима брода Лајошем Ачом и Иваном Молнарем оптужен за ову велику трагедију». Захваљујући адвокату Милану Матићу и сведочењу, пре свега трговца Леополда Вељаче, који је био на броду и који је тврдио да су бродари учинили све што је било у њиховој моћи, сви па и Млађа били су ослобођени оптужбе. Власнике је вађење потонулог брода стајало 47.500 динара, а у међувремену путнички саобраћај између два Бечеја обављала је «Минерва», у коју су путници са неповерењем и страхом улазили што је нагнало Речну пловидбу да у саобраћај пусти велики и модерни пароброд «Цетиње», који је само краће време, из финансијских и других разлога, саобраћао између ова два насеља.

Проф. др Александар Касаш