Josif Marinkovic

У време рођења и годинама детињства и младости Јосифа Маринковића. Врањево је било најразвијеније и најбогатије насеље великокикиндског Диштрикта. Налазећи се на пловном рукавцу реке Тисе, оно је било место живе трговинске размене. Ту се налазио велики сабирни магацин за извоз житарица, па су произвођачи суседних села ту довозили и продавали своје производе, а исто тако и куповали разноврсну робу других произвођача. Све то је стварало интересе, пре свега трговаца и занатлија, да се ту насељавају и обављају своје послове. Као релативно новије насеље, својим широким, правим и лепим улицама на узвишеном терену, Врањево је такође привлачило нове становнике, те се број становника у месту кретао између шест и шест и по хиљада становника.

Својом динамиком развоја Врањево је, убрзо после оснивања Диштрикта, постало друго место по величини у њему, после Кикинде и по многим знацима се истицало. Тако је још 1758. године забележено да је српска основна школа у Врањеву имала исти број ђака као и кикиндска. Посебно је запажено велико интересовање врањевачких породица за школовање деце, нарочито у XIX веку, када се школовање у средњим школама усталило, а почело и на високим школама. Најистакнутија средња школа војвођанских Срба, сомборска Препарандија, у доба када ју је Маринковић похађао, имала је више ђака из Врањева него из свих других места у околини. Из података датих у уписници, у периоду између 1860. и 1874, позната су имена следећих ученика из Врањева: Сава Рајковић, Лазар Јосимовић, Стеван Душан Кнежевић, Младен Белић, Јосиф Маринковић, Аркадије Поповић и Душан Кнежевић. Ученици из Бечкерека били су: Андреј Кириловић, Арон Аршинов, Јован Димитријевић и Тома Мирч; из Меленаца: Михаил Јовановић, Сима Монашевић, Павао Танезовић; и, из Кумана, Јован Борјанов. У то доба Врањевчани су се појавили на високим школама, учећи пре свега главне науке у Пожуну, а најпознатији су: Др Владимир Главаш, Младен Мађаревић и Мија Влашкалин. Они су у време студија организовали дружења са својим колегама, међу којима су били Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и други. Ови правници су остали у Врањеву и Новом Бечеју, где су вршили адвокатску праксу.

Школовани људи и омладина Врањева доприносили су веома богатој културној атмосфери, што је продуковало снажну позоришну делатност. Из ње је лроистекло стварање аматерских позоришних дружина, а касније и професионалних појединаца, чак и путујућих позоришта. Такво је било професионално путујуће позориште Душана Кнежевића, које ће се преобразити у новосадско Народно позориште. Из истог таквог путујућег позоришта Александра Поповића из Врањева настало је сомборско Народно позориште.

Вредно је подсетити се имена глумаца који су обележили другу половину XIX века: Јован Кнежевић-Цаца, Александар Поповић, Стеван Ђекић и знамените породице свештеника Луке Поповића, која је српском позоришту дала глумице Драгињу, Љубицу, Јелисавету-Јецу, Софију и Катарину, као и глумце Пају и Лазу. Даље, ту су: Никола Зорић, Теодора-Тода Боберић, Војислав Турински и Александар Нешић-Туцаковић.

Није необично што су у такво Врањево долазили и високи интелектуалци. Из једног записника Општинског Поглаварства Врањева из 1862, може се прочитати да се на конкурс за избор једног општинског лекара пријавило чак шеснаест кандидата, а на конкурс за бабицу шест кандидаткиња.

У овом живом и веома активном месту, са богатом пољопривредом, занатима и трговином, током XIX века је било могуће изградити нову православну цркву, Општинску кућу и седам нових школских зграда. То и такво Врањево проглашено је варошицом и добило право на два вашара годишње.

Ово је општа слика Врањева у XIX веку и у њему је живела и породица Јосифа Маринковића, без обзира на то што је имала велико имање у Кикинди. Интересантна је чињеница да се боравак ове породице у Врањеву може везати за постојање Диштрикта, јер се још деда Јосифа Маринковића доселио у Врањево, а одлазак из Врањева се поклапа са укидањем Диштрикта. Јован Маринков, Јосифов отац, био је један од двадесет пет општинских поглавара, те је могуће да је био на функцији између центра Диштрикта и самог Врањева.

Све су ово знаци везаности породице Јована Маринкова за Врањево, а то ће бити очигледно и у животу младог Јосифа у време школовања. Наиме, он је све распусте проводио у Врањеву и, када је завршио гимназију, живо је учествовао у културном животу места са својим "беседама", тј. музичко-литерарним приредбама, као и својим хором суграђана који је певао у цркви.

Дакле, у таквој средини, на најпрометнијем делу главне улице, налазила се кућа Јосифове породице, те је он од малих ногу посматрао све јавне и културне догађаје и они су га снажно привлачили.

Живот породице Маринковић је био леп и складан и музика је у њему имала великог удела. Јосиф је имао две сестре и два брата и сви су били музикални. Отац је радо свирао и певао уз тамбуру, а мајка уз гитару. Сва су се деца радо укључивала у музицирање. То значи да је Јосиф од малих ногу био обузет музиком и да је веома често радо свирао и певао. Како је сам написао у приступници за члана Српске краљевске академије 1907. године: "Самоучки сам свирао у сваки инструмент који би ми до руку долазио. Тако свирао сам: тамбуру, гитару, хармонику и клавир. Неки пут свирам, а ни сам не знам шта и кад би ме упитали шта свирам, ја бих одговорио: "Па, тако ми дошло..."

Посебан и значајан утицај на формирање његове музичке личности имала је стрина, током посета стрицу Аркадију у Београду. По рођењу Рускиња, она је свирала добро клавир, а познавала је многе уметничке композиције, посебно оперске арије које је радо певала, уз клавир, учећи га да је музика узвишена уметност. Све је то имало снажног утицаја на његову романтичну душу.

Тако се у његовим мислима и жељама од саме младости учврстила одлука да ће му музика бити животни позив. Због те жеље морао је водити дугу и упорну борбу, јер се отац није могао сложити са таквим опредељењем. Он није могао замислити свога сина као оне музичаре које је могао виђати по градовима и селима, а који су углавном живели од малих и нередовних прихода, док је његов син могао безбрижно живети на имању у Кикинди.

Породица је желела да Јосиф, као најстарији син, стекне што потпуније образовање. Зато га је, после завршена три разреда основне школе у Врањеву, отац одвео да настави школовање у Петроварадину. То је била школа на немачком језику, те је Јосиф у таквој средини морао да се служи овим језиком. Становао је код свог учитеља који је био и кантор у цркви и у кући имао хармонијум. То је за Јосифа била одлична прилика да се добро упути у свирање на овом инструменту. Воља за свирањем на хармонијуму била је толика да је, када се његов станодавац у току школске године преселио на мајур, Јосиф без знања своје породице остао са њим, те је сваког дана пре и после подне морао пешице ићи са мајура у Петроварадин. Пошто до Врањева дуго нису стизала његова писма, отац је допутовао у Петроварадин и затекао стање које му се није свидело. Наиме, нити му се свидело свакодневно пешачење по свакојаком времену, нити му се свидела оваква љубав према музицирању. Јосиф је, дакле, морао променити стан и растати се са инструментом, али његова оданост музици није ни најмање попустила, већ напротив—усмеравала га је ка школама у којима се учи посебно музика. Наставак школе, тј. гимназије није могло бити у Петроварадину, јер се отац плашио да ће се наставити дружење са музиком, а он није могао да замисли да се његов син определи за тако несигуран позив са слабим приходима, док му је породично имовинско стање омогућавало много сигурнији живот. Зато га је преселио у Нови Врбас и Нови Сади, најзад, у Кикинду, где је завршио трећи разред гимназије. Током школовања у Петроварадину и Новом Врбасу, Јосиф је савладао немачки језик, што ће му касније бити од користи, нарочито када се, као већ професионални хоровођа 1886. године буде упутио у Беч ради стручног усавршавања.

После завршетка трећег разреда гимназије, млади Јосиф је желео да настави школовање у некој од школа у којима се изучавала музика, али отац је био против тога. Због тога је код куће провео период од 1866. до 1870. године, надајући се да ће инак остварити свој циљ. У монографији о Маринковићевом животу и делу Властимира Перичића наилазимо на податак да је Јосиф имао жељу да се упише у неку школу која није искључиво музичка, али где се музика изучавала као један од предмета. У томе му је помогао случајан сусрет са групом младића који су врло лепо свирали и певали на једној свадби у Врањеву. Када их је питао где су се за то оспособили, они му рекоше да су ђаци сомборске Препарандије (Учитељске школе), у којој се тада најпотпуније учила музикау односу на друге српске школе. Одмах је одлучио да ће Препарандија бити школа у којој ће наставити образовање. Када је то саопштио родитељима, они се нису много противили, јер су сматрали да ће га учитељски позив одвојити од претеране жеље за музиком.

То се није догодило; напротив, он се тамо сусрео са младим наставником музике, Карелом Блажеком, који је само коју годину био старији од њега и који га је једноставно прихватио као свог стручног сарадника. На другој години Блажек му је поверавао самосталне припреме колега за јавне музичке приредбе или "беседе", које су ђаци организовали више пута током године. Посебно је значајна била "беседа" приређена 1872. године, јер су на њој изведене Маринковићеве самосталне композиције: хорске Устајте, браћо! и Смеша српских песама, као и Банатско коло и Сватовац које је аутор извео на хармонијуму. Овој приредби су присуствовале Маринковићеве мајка и сестра и до суза биле гануте великим аплаузом и похвалама које су са свих страна слушале од Јосифових колега. Тим похвалама се посебно придружио наставник Блажек, те су мајка и сестра, по повратку у Врањево, са дивљењем причале оцу о успеху и то је допринело да он, после дугог наваљивања, пристане да се Јосиф упути у Праг на музичко усавршавање али, само на једну годину! Дакле, то је значило почетак!

Задовољан овим успехом и пун наде да ће се најзад упутити на право музичко образовање, он је са великим еланом и даље компоновао и за време распуста организовао "беседе" које су биле врло популарне у Врањеву и Новом Бечеју. О тој својој делатности писао је у приступници за дописног члана Српске краљевске академије: "За време школских одмора сада сам имао хор, али их више нисам учио по слуху. Приређивали смо беседе у Врањеву и Турском Бечеју у корист једног сиромашног студента и Народног позоришта..."

Студије на Оргуљској школи у Прагу су се одужиле, јер је отац, сваки пут када би се завршила година школовања, настојао да се оно прекине и да се син ирихвати рада на имању у Кикинди, што му је обезбеђивало пристојан живот.

Но, то се никако није остваривало пошто је Јосиф стрпљиво чекао да прођу паузе, тј. боравак у Врањеву, и ипак успевао да добије одобрење за наставак студија. Тако су се студије коначно завршиле лета 1881. године, а млади уметник је одмах добио позив да се прими дужности хоровође Београдског певачког друштва, што је он и прихватио.

Ту дефинитивно престаје његов "врањевачки" период живота и започиње живот и рад у Београду, који је трајао до саме смрти, 13. маја 1931. године. Београд је напуштао само за време тешких дана Првог светског рата.

Немамо поузданих података о томе да ли је посећивао Врањево, где су живели родитељи његове супруге Лепосаве. Последње везе са Врањевом биле су посете његовог сина, Др Ивана Маринковића, који је посетио породичног кума Ивана Јанковића, цвећара из Врањева. Тако се угасила свака веза са Врањевом, па се заборавило да се велики уметник тамо родио и провео двадесет осам година живота. Тек 1951, приликом обележавања 100. годишњице композиторовог рођења, Београдско певачко друштво и Савез композитора Југославије су поставили спомен-плочу на месту где се налазила његова родна кућа. Овај кратки пламен сећања је дуго година потом био угашен. Ни Врањево, нити Нови Бечеј нису наставили да негују успомену на свог великог суграђанина. Међутим, треба рећи да ни српска, ни југословенска музичка јавност није довољно обраћала пажњу на то.

Заборавиле су се славне године његовог деловања, када је на рукама чланова свог хора ношен са банкета приређеног у његову част. Заборавиле су се славне "беседе" посвећене његовом делу крајем XIX и почетком XX века. Заборавило се да је Босанска вила из Сарајева у свом децембарском броју 1897. године донела диван, похвалан текст на првој страни: "29. октобра ове године у 8 сати увече, сала Велике школа дупком је била пуна најодабраније престоничке публике; ту су у страни многобројне корпорације и изасланици певачких друштавау краљевини Србији и ван ње; приступа Др Ст. Марковић, професор Велике школе и поздравља одушевљено једног смерног радника на уметности, који је роду свој векпосветио. Коме су упућени онолики поздрави и честитке, венци и дипломе, прослава и одушевљење омладине?

Издиже се један осредњи, црне масти, средњих година човек; ход му је несигуран, поглед врло смирен, осмех чисто болан и једва збори: 'Хвала!, хвала!...!' То је Јосиф Маринковић... 'Босанска вила' поздравља слављеника и жели, да умножи новим својим радовима уметност српску, да обогати свој род свој песмом и свирком и да распростре лепу песму српску да се ори "од Балкана до Адрије..."

О том феномену заборава који је обухватио многе музичке стручњаке и институције проф. Бранко Драгутиновић у часопису Двадесети век из 1938. године у свом закључку вели: "У доба набујалог национализма које се кроз њега музички изразило, Маринковић је био познат, популаран и славан. После рата, повучен и скроман, Маринковић је остао некако по страни напуштен и заборављен. Томе је много допринела популарност Мокрањца и његових Руковети и талас модернизма који је тако снажно запљуснуо нашу музичку културу у свим њеним манифестацијама. Данас, када једна за другом излазе из штампе збирке његових интересантних и значајних композиција, појављује се тежња за рехабилитацијом Маринковића са циљем да се нарочито повуку чисто артистичке вредности његова стварања и да се дефинитивно утврди величина првог српског оригиналног композитора и његов значај у развоју југословенске музичке културе".

Овај поменути покрет да се Маринковићево дело потпуније и стручније осветли тешко је налазио подршку значајнијег стручњака, све док му право признање није одао проф. Властимир Перичић, који је 1967. године, под окриљем Српске академије наука и уметности, издао обимну и стручну студију под насловом Јосиф Маринковић. Живот и дело. Исто тако су стручни савези музичара у више махова издавали његова најзначајнија дела, али се и даље дешавало да су их самостални и школски хорови ретко изводили.

Врањево је прве значајне кораке за обнављање успомене на свог великог суграђанина предузело на иницијативу Ивана Јанковића, цвећара, првог суседа и кума Маринковићеве породице. Он је скренуо пажњу новодошавшем директору Основне школе Врањево да је потребно да се обнови успомена на Јосифа Маринковића. Тако је школа успоставила директну везу са потомцима породице Маринковићеве кћери. На залагање школе, унук Јосифа Маринковића, Др Иван Валчић, уступио је школи богату збирку Маринковићевих личних предмета коју је дуго чувао и школа је од њих установила Спомен-збирку Јосифа Маринковића. Ово је био један од корака који је предузет ради популарисања имена и дела уметника. То се догодило 1970-1971. године, када су, у оквиру прославе 120. годишњице Маринковићевог рођења, извршене следеће акције:

главна улица у Врањеву, у којој се налазила уметникова кућа, добила је име Улица Јосифа Маринковића,
Основна школа Врањево је променила име и постала Основна школа Јосиф Маринковић,
основана је поменута Спомен-збирка,
месни хор је назван Друштво за хорску музику Јосиф Маринковић,
од 1971, сваке пете године, одржава се Музички фестивал деце Војводине у Новом Бечеју,
године 1993. установљена је смотра соло-песме Обзорја на Тиси,
2001. године пошта Нови Бечеј је издала коверат и печат са ликом Јосифа Маринковића.

Све ове акције ипак нису могле довољно приказати Маринковићево-његове композиције се ретко изводиле, јер се учитељи и наставници музике веома тешко решавају да их изводе.

У овом моменту постоји проблем опстанка и несметаног рада Спомен-збирке Јосифа Маринковића, јер су исте просторије претворене у педагошки кабинет, а нема других погодних просторија у школи. Треба насто