Јевреји су се у Нови Бечеј населили почетком XIX века. Већ 1845. године имали су своју Јеврејску општину, што сведочи о њиховом економском јачању. Највећим делом бавили су се трговином. У историјским документима забележено је да је 1850. године у месту било 154 Јевреја.

Колика је била њихова економска снага сведочи податак да су већ 1865. могли да отпочну са градњом синагоге, да би се коначна реконструкција и уређење обавила до 1871. године. Своју богомољу изградили су , не случјно, на путу за Врањево из Н. Бечеја која су у то време биле две административне општине. Мада је у то време у Врањеву живела само једна јеврејска породица, засигурно су новобечејски Јевреји планирали да у већем броју населе ово готово чисто српско насеље.

Синагога је имала четири стуба са завршецима у виду металних лопти обложене бакарним лимом. Зидана је са елементима романског стила који је био својствен неким сличним мањим синагогама у Банату. Микве – обредно купатило је саграђено 1887. године, а 1911. зграда Јеврејске општине и мања зимска синагога (највећа соба у оквиру општине).

Тада је у Н. Бечеју већ било 220 Јевреја, а председник Јеврејске заједнице био је Изидор Шлезингер. Синагога је била у дубини порте, ограђена металном оградом са зиданим стубовима.

Избијањем Другог светског рата синагога је послужила као сабирни центар, не само за новобечејске Јевреје и већ и околине: Спроводећи антисемитску политику домаће Швабе депортовали су их шлепом у Београд и Панчево и готово до једног побили. Последњи новобечејски рабин био је Филип М. Полак.

С обзиром да у месту није остао ни један Јеврејин, да је у току рата синагога веома оронула општинске власти су одлучиле да је 1947. године сруше. Данас се на том месту налази приватна кућа у улици Жарка Зрењанина бр. 16, као сведочанство да је ту некада била јеврејска синагога остала је само Давидова звезда на доњем делу металне капије.

Проф. др Александар Касаш

Да се не заборави