Педесет је година прошло од дана када је заувек - са обале Тисе код Новог Бечеја - нестапо седам стотина севернобанатских Јевреја, а међу њима стотину шездесет наших суграђана... Све њих однеле су црне лађе смрти у неповрат - у пакао уништења...

Они који памте то доба, сећају се понижавајућих мучења којима је сатирано тело, сламан дух и уништаван људски понос несрећника, чија је једина кривица била припадност једном народу.

Нико до данас није написао списак свих уништених!

Никада се неће моћи сазнати прецизно бројно стање тих мученичких жртава!

Сетимо се зато, овом приликом, неких чињеница о животу и делу тих наших несрећних суграђана.

Живела је ту, с нама, читав век и по новобечејска јеврејска заједница.

Била је то групација људи чији су се далеки преци, после протеривања Турака, доселили из северних области Аустроугарске царевине, у банатске градове и села, да ту створе свој кров над главом и отпочну нов живот.

Мучени тешким сумњичењима и неправедним оптужбама, ометани законским прописима и носиоцима власти тога доба, обезбеђивали су себи и својој породици минимум егзистенције својим неуморним радом и великим одрицањима.

Дошли су као ситни, путујући трговци, или закупци регалних права на риболов и точење пића, а стицали су праву грађанску равноправност тек онда, када су се, после више година, доказали као исправни, вредни и поштени грађани. То за припаднике других народа није увек било обавеза.

Тако је почео да тече дуги период прилагођавања новом животу и новој околини.

Везани углавном за пословни успех, мењали су место боравка и селили се према толерентнијим и привредно динамичнијим срединама. Зато се број Јевреја у Новом Бечеју и Врањеву стално мењао, а релативно мали број породица је остао у нашем граду као староседелачко становништво.

Чврста и релативно затворена верска општина била је, у то доба, осовина свих заједничких подухвата, а солидарност и узајамно испомагање омогућили су породицама да се стабилизују и да напредују.

Још далеке 1825. године Јевреји су утемељили своје гробље, а 1865. године изградили су сами своју богомољу - синагогу. То је био уједно и дом њиховог окупљања.

Крајем XIX века основали су своју школу чији је задатак био да им пружи што више практичних знања за приврећивање.

Тада је заједница била најмногобројнија и најполетнија: рађало се годишње просечно више од седморо деце; у основној школи било је сваке школске године, просечно, више
од четрдесет ђака; у Новом Бечеју и Врањеву било је око четрдесет јеврејских привредних фирми; у банкама, основаним 1868. и 1882. године, значајну улогу играли су привредници Јевреји; највеће привредно предузеће тога времена, велику пилану, с млином, основао је Јеврејин Милко Вилмош, из Сенте; у граду су живели и радили Јевреји: лекар Штерн др Шаламон, адвокат Мителман др Нандор, учитељ Краус Бернат, директор пилане Габор Полгар, чиновник жељезнице Лебл Игнац, поштански чиновник Пиперсберг Шандор, рабин Полак Филип и др.

Тада је започела интеграција Јевреја у све токове друштва.

Од почетка XX века Јевреји су постали прави и равноправни становници Новог Бечеја и Врањева, чврсто повезани пословним и пријатељским везама с осталим суграђанима.

Расла је њихова економска моћ, повишавао се ниво њихове образованости, а њихово учешће у јавном животу осећало се све више.

Јеврејска заједница у Новом Бечеју имала је свој угледни слој грађана који су се истицали пословним успесима и економским благостањем, својом образованошћу и високом стручношћу, својим друштвеним угледом и утицајем. Богати житарски трговци и гросисти: Шлезингер Изидор, Шлезингер Геза, Шлезингер Адолф, Циглер Макс, Вајс Геза, Брандајз Јожеф. Лекари: Грин др Мор, Хубаи др Имре и Голдман др Бела. Адвокати: Самек др Густав, Каниц др Деже и Патаи др Бела. Дентисти: Хајду Микша и Фекете Елемер. Апотекар Херцлер мр Бернхард. Ветеринар Олер Карољ. Економиста Дери Имре, директор пилане. У јавним службама се срећу имена: Бихари Бела, чиновник пореске управе, Борош Даниел, општински писар и власник сирћетане, поштански чиновник Ласло Самуел, шеф паробродске станице Вајс Адолф, Панцел Золтан, судски писар.

Млади Јевреји се друже све више са својим вршњацима других националности, а заједно с њима учествују у раду спортских друштава, која управо почињу да се стварају.

Познате су заслуге Јевреја у настанку и развоју фудбалског спорта у Новом Бечеју. Изврсни играчи: Браћа Виг, Јакобович Еден, Краус Ерне и Арпад Хаузер и вредни функционери: трговац Кениг Андор, власник стоваришта пива Гербер Фердинанд, као и чиновник Хаузер Липот, били су веома значајни у раду клубова: ТСЕ, „Грађански" и „Јединство".

Када је у Новом Бечеју основан пливачки клуб, у њему је било неколико Јевреја, од којих памтимо Денеш Ђерђа „Тзурику" и Каниц Магду, а када је клуб после четири године обновљен, у њему су учествовали: Бергл Херман, Ђерђ - „Ђурика" Шлезингер и његов брат Андраш - „Буцика". Посебно вреди истаћи да је Бергл Херман, септембра 1940. године, завршио тренерски курс у Аранђеловцу и на тај начин постао први стручни тренер пливачког спорта у Новом Бечеју.

Младалачка организација „Скаута" била је такође интересантна за младе Јевреје. Било је у њој пуно дечака, а као једног од руководилаца сећамо се опет „Ђурике" Шлезингера, који је иначе био веома дружељубив и популаран међу вршњацима.

У организацији „Сокола" Јевреја није било, јер је она имала национални карактер. Као њен активан вежбач на справама био је од Јевреја познат једино Бергл Јожеф - „Јожика".

Јевреји се уопште нису бавили политиком, али су се неки млади људи опредељивали као активни противници расизма и нацизма.

Били су то: Шлезингер Ђерђ - „Ђурика", припадник СКОЈ-а, Бергл Херман, циониста и велики противник Хитлера и Мусолинија, што је често и у многим личним контактима гласно и јавно испољавао. Њима су се на неки начич придруживали Шлезингер Иштван - „Пишта" и Хувен Маргита - „Дунда". Њих су новобечејски нацисти запазили и обележили као опасне противнике, па су пре свих својих сународника, заједно с још пет Новобечејаца, стрељани у првој групи талаца, на дан 31. јула 1941. године, на Багљашу, код Великог Бечкерека.

...Они су били прве жртве погрона који ће се после кратког времена сручити и на све остале њихове сународнике...

Страдали су сви. До данашњег дана нисмо чули да је било ко од заточеника новобечејског логора преживео...

То су сажете чињенице о догађајима и личностима за последњих шездесет година живота Јеврејске заједнице у Новом Бечеју и Врањеву.

Млађе генерације нису могле запамтити, нити уопште сазнати онај део нашег локалног живота у коме је међу нама било Јевреја. Дужни смо зато ми, који смо то време запамтили, да им о томе кажемо праве речи, јер је из те прошлости проистекла и њихова садашњост.

Нема више материјалних знакова јеврејског битисања у Новом Бечеју.

Њихова синагога је продата 1947. године, а њен грађевински материјал је употребљен за изградњу приватних кућа. Једино обележје тога места јесте „Давидова звезда", заостала на капији бивше јеврејске порте, а сада приватног дворишта.

Њихово је гробље такође распродато 1976. године, па данас представља празан плац, на коме постоји мало спомен-обележје на коме пише да је ту било сахрањено 239 припадника новобечејске верске заједнице.

Постоји још неколико лепих кућа које су некада изградили Јевреји... И то је све!...

Учинићемо зато нешто, чиме би се од коначног заборава и брисања сачувала имена људи и догађаја који су били део наше историје.

У изради је МАЛА МОНОГРАФИЈА ЈЕВРЕЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У НОВОМ БЕЧЕЈУ, на основу података из званичних матичних евиденција општина Нови Бечеј и Врањево, као и основних школа и грађанске школе, у времену од 1888. до 1941. године.

У њеном прилогу ће бити преко хиљаду личних и преко три стотине породичних имена оних Јевреја који су се у том времену рађали, венчавали, умирали и похађали поменуте школе у нашем граду.

Оригинал ове књиге и целокупне документације налазиће се у Завичајној збирци у Новом Бечеју, а дупликати материјала у Јеврејском музеју у Београду.

На великом житном магазину на крају главне улице Н. Бечеја, последњем станишту седам стотина севернобанатских Јевреја, одакле су они отишли у смрт, биће постављена спомен-плоча.

Нека и ова мала ПРОМЕМОРИЈА буде допринос нашим настојањима да се трагични догађаји страдања невиних људи никада не забораве!

Мир пепелу њиховом!

Бранислав КИСЕЛИЧКИ, у Новом Бечеју, септембра 1991.

Прилози за историју Новог Бечеја | Јеврејска синагога у Новом Бечеју