|
 Врањаево ,
као насеље настало је приликом развојачења Потиско - Поморишке границе 1751. године. Срби
који су чували аустријску Монархију од Турака, и који су се на ове
просторе доселили после велике сеобе 1690, а нису желели да се
одселе у Русију, основали су од стране аустријске круне, тзв.
Великокикиндски диштрикт са седиштем у Кикинди.
У њега је, као готово чисто српско насеље ушло и Врањево, као већ
тада, важно извозно место
банатског жита које је итекако било потребно Монархији. Своје име,
добило је по цару Фрањи, прво као Francisdorf,
али постоје и тумачења у историјској, и
другој, литератури, да је оно названо по мноштву врана на тим
просторима, али и тумачењем да су Срби, на ове просторе, дошли
некада, из околине Врања.
Диштрикт је установљен 12. новембра 1774.,
одлуком Царице Марије Терезије, али је он отпочео да функционише,
тек у фебруару 1776. Његов повлашћени положај у Монархији био је
награда Србимна, што су чували
аустријску границу од Турака, скоро два века.
Од самог оснивања
Диштрикта, појавили су се многи проблеми. Један од најзначајнијих,
био је коришћење, тзв, иберландске земље (ритске) и њено давање у,
не мали закуп, од којег је Врањевачка општина имала, не мале користи.
Око тог проблема, избијало је
велико незадовољство врањевачких грађана који су своје незадовољство
исказивали и код највиших влаати. Многи од њих, сматрали да она баш
њима, треба да припадне.
Врањево и Врањевчани, чињеницу да су
значајан трговачки извозни центар банатског жита знали да је, у то
време, искористе.
Не само да су знали да подигну житни магазин, који
и данас постоји у Н. Бечеју, него и да добро наплаћују превоз жита
преко скеле, али и његов транспорт лађама. У то време, јављају се познате
врањевачке породице Главашки, Недићи, Костовићи, које су се нагло
обогатиле. Економско јачање и богаћење Врањевчана било је условљено
чињеницом да је 1777. дошло, не само до социјалних немира,
него и њиховом жељом да се центар Диштрикта премести, у Врањево.
То
економско јачање Врањева, условило је да дође 1777. и до побуне
његових мештана против општинских власти. Буна је избила фебруара
1777. са социјалним конотацијама. Становништво је било незадовољно
висином пореза који је Диштрик „разрезао“, али и расподелом
иберландске земље. Коловођа, те
побуне био је Јаков Вујацков, општински заклетник. Читава прича,
била је та да они као некадашњи граничари Монархије, не морају
држави плаћати велики порез на земљу. Побуњени сељаци упали су у
Општинску зграду, успели да смене власт, опљачкају касу итд.
Бунтовни
Врањевчани, посебно су били кивни на сенатора Николу Перића, због
његове упорности приликом убирања пореза, али и општинским суцем
Глишом Пецарским, који га је „у свему подржавао“.
Зато је и први акт,
који су побуњеници донели, био да се смени општински судија Пецарски.
У тадашњим историјским изворима, наводи се податак да су побуњеници
чак и изабрали свог кнеза, али је занимљиво и то да се не помиње
његово име. Ова буна, имала је несумњиво социјални карактер. Упад у
општинску зграду и заплена благајничког трезора био је неки вид
револуционарног чина. На челу ове попбуне били су Аћим Марчићев и
Марко Играчки, који су се трудили да код Врањевчана изазову што већи
револт против општинских власти. Занимљиво је истаћи да су они ово
своје револуционарно расположење хтели да пренесу и на остала насеља
Диштрикта, посебно на Меленце, Кумане и Тарош. Међутим, нису имали
подршку тамошњих мештана.
На њихову побуну Магистрат је оштро
реаговао. Одредио је судију Димитрија Бугарског да извиди ситуацију
и „реши проблем“ и „смири духове
у селу и заведе мир и ред“,
чак је у том циљу повео и четири хусара и једног каплара. Према
једном сачуваном Извештају каже се да је „главни кривац за подизање
буне био судац Бугарски, али да су се и Врањевчани кажњенички
понашали“. Мештани Врањева, такође су захтевали да се њихов сенатор
Никола Пеић смени, али се општинска управа тој иницијативи енергично
супроставила. Ови немири, у мањем обиму, настављени су и следећих
година, али је револт Врањевчана престао.
Проф. др Александар Касаш
|
