Поводом девет векова првог писаног помена имена овог историјског локалитета

Богата догађајима историја некадашњег средњовековног утврђења, изграђеног на пешчаном острву између данашњег Новог Бечеја и Бечеја, ретко је била предмет интересовања историчара и заљубљеника у прошлост. Ако се изузме једини до сада целовит рад Рудолфа Шмита, који је о тој тврђави писао пре пола века, подаци о том утврђеном граду у изворима и литератури помињу се само фрагментарно и веома је тешко извршити једну потпунију реконстукцију збивања и догађања, везаних за постојање нашега „града", како га ми, данашњи Новобечејци и Врањевчани из милоште називамо. На основу данас једва очуваних делова зидина, који приликом високог водостаја тек што извирују изнад површине Тисе, с којима у време летње сезоне другују и посећују само рибари и купачи жељни самоће и мира, тешко се, или боље речено никако, може створити и најмања представа о некадашњој моћи и сјају бечејске тврђаве око које су постојала а касније након рушења, почетком XVIII века, и развила насеља Нови Бечеј (Врањево), Бачко Градиште, Бечеј и друга.

Концентрација археолошких локалитета од неолитских времена у непосредној близини „града" свакако сведоче да је то подручје било веома занимљиво боравиште, не само рибара, ловаца, већ и најстаријих земљорадника. Највероватније је то подручје имало одређеног значаја и у римском периоду у борби против варварских племена о чему сведочанства пружају опеке узидане у остатке тврђаве а такође и пронађени новац из тог периода. На жалост, за каснији период једва имамо опипљивих материјалних доказа о постојању неког утврђеног прелаза на Тиси али је сигурно да је морало ту оно постојати и имати одређену улогу у разним проласцима и комешањима племена која су се туда кретала у време раног средњег века.

Све до под крај XI века немамо у писаним историјским изворима сигурнији податак о Бечеју мада се помињу имања породице Becsey, као и „бечејско пристаниште", да би се тек 1091. године појавио податак везан за бечејско насеље. Бечеј се као насеље, трг или сајмиште развио непосредно поред скеле која се ту налазила сасвим сигурно и у ранија времена а у средњем веку су се такви прелази називали бродовима каквих је на Тиси било код Борђоша, Чуруга, Титела, Мола, Кањиже и на другим местима на тој равничарској реци. Интензитет промета који се обављао преко тих скела, најчешће трговина соли, рибе, вина, стоке, житарица и другог, условљавао је њихову важност а путем скеларина и убирања других дажбина остваривала се прилична добит.

Колики је значај имао тај прелаз између данашњег Новог Бечеја и Бечеја, сведочи и то да ће већ почетком XIV века ту бити изграђена тврђава која је била најбоље утврђени објекат у овом делу данашње Војводине. Дуго се у историографији сматрало да је најстарији писани помен Новобечејског града везан за 1328. годину. Међутим, у новије време пронађен је један докуменат писан латинским језиком где се међу насељима на Тиси помиње и Bechey, где је племе Кумана потучено од стране угарске војске.

О пореклу имена Бечеј постоји неколико претпоставки. По једнима своје име добио је од речи беч којом се у ранија времена означавао посед, плодна земља, по другима - да вуче корене из турског језика и да значи град на води, што је даље од правог значења, мада је такво становиште заступао Хасан Ребац, јер се он у историјским изворима појављује знатно раније него што су Турци дошли у ове просторе. Историјска наука и топономастика, ипак, сматрају да се ради о речи мађарског порекла и да је насеље своје име добило по једној моћној средњовековној породици Весsеу из доба првих Арпадовића која је у то време имала не мале поседе и у овим крајевима.

Међутим, баш та чињеница доводи у сумњу да су помени Бечеја баш увек везани за овај град на Тиси.

Сигурнији податак, бар за сада, везан је за 1238. годину када се то насеље у даровници угарског краља Беле IV који је владао од 1235. до 1270. године, помиње као willa Wechey које је он конвенту витезова хоспиталаца у Столном Београду потврдио власништво над насељем које је у ранија времена припадало краљевском заповедништву тврђаве у Бачу.

Утврђено насеље Бечеј је постао негде измеу 1300. и 1320. године о чему сведочи податак да се већ 1342. године у једном документу помиње кастелан-заповедник бечејске тврђаве. Његово војно, стратешко и економско значење потврђује и чињеница да је он био једини средњовековни утврђени град у овом делу Потисја. Као типично речно утврђење служио је за заштиту превоза и трговине, контроле саобраћаја реком а такође и за обезбеђење бечејског властелинства.

Крајем XIV века, тачније 1386. године будући угарски краљ Жигмунд Луксембуршки поклонио је то утврђење браћи Ладиславу и Стевану Лошонцију.

За историју бечејске тврђаве с почетка XV века везана су и збивања општијег карактера која су у непосредној вези с продором Турака у балканско-панонски простор. Наиме, турски пораз код Ангоре 1402. године имао је утицаја и на српско-угарске односе. Стеван Лазаревић, који се у ангорској бици борио на страни свог зета султана Бајазита I, враћајући се са бојишта добио је од византијског цара Јована VIII титулу српског деспота што је утицало да угарски краљ Жигмунд у својим борбама с анжувинцима затражи помоћ од Стевана. За противуслугу Лазаревић је 1404. године добио поседе у јужним деловима Угарске, међу којима и утврђени град Бечеј. Од тог времена отпочиње и с интензивнијим насељавањем српског живља у те крајеве, јер је деспот на своје поседе постављао и доводио своје чиновнике и помоћно особље. Тако је, примера ради у једном документу забележено да је у Арачи 1417. године као деспотов управник био извесни Брајан.

Након смрти деспота Стевана Лазаревића 1427. године њега наслеђује сестрић Ђурађ Бранковић који добија и поседе у Угарској. Поред оних у Срему, дела Тамишке жупаније с Вршцем, у Бачкој простор од Чуруга до Сенте и осталих поседа Ђурађ је држао и велики део Торонталске жупаније а тиме и бечејско властелинство с тврђавом, скелом и околним насељима. Према подацима деспотовог савременика чувеног француског путописца Бертрандона де ла Брокијера, који је 1433. године, враћајући се из Цариграда, прешао Тису код Бечеја, Ђурађ Бранковић је с угарских поседа имао годишњи приход од око 50.000 дуката од којих је велики део остваривао од наплате скеларина.

Историјски подаци бележе и да је 1440. године заповедник бечејске тврђаве био извесни Ладислав Гести када се Бечеј спомиње као значајно царинско место. Наш „град" помиње се и у, најновије време утврђеној фалсификованој, повељи Ђурађа Бранковића из 1441. године где он то значајно утврђење, којем је припадало десет села и четири вароши с малтарином поклања своме наводном рођаку Павлу Бириниу од Вероне.

О изузетном значају тврђаве сведочи и податак да се овде и у Арачи 1442. године одржавају седнице Торонталске жупаније.

У немирним временима, половином XV века долази до честих сукоба између Ђурађа Бранковића и породице Хуњади, који су имали знатног одраза на збивања и везаних за историју бечејске тврђаве, јер је она често мењала господаре.

Победа Јаноша Хуњадија, у народним песмама познатог као Сибињанин Јанко, над Турцима у Влашкој 1442. године подигла је веру хришђана да је отпор туркој војсци могућ.

Деспот Ђурађ је у то време био на страни Хуњадија, али су се после његовог пораза код Варне 1444. њихови односи погоршали, а нарочито после Хуњадијеве катастрофе на Косову 1448. године. Добивши поново деспотовину од султана Мурата II, односи деспота Ђурађа с Турцима су се побољшали, а посебно доласком на власт Мехмеда II Освајача 1451. године за кога је била удата и деспотова кћи Мара. Те околности утицале су да се Хуњади поново измири с деспотом Ђурђем.

Историјски извори забележили су да је Бечеј 1450. године држао Јанош Хуњади, јер се те године ту одржава седница државног сабора под његовим руководством. Већ следеће 1451. године град поново долази у посед старога деспота Ђурђа, да би га 1455. године за кратко држао Михајло Силађи, шурак Јаноша Хуњадија, који се 1456. истакао у херојској одбрани Београда од Турака. Непосредно пред смрт, а умро је 1456. године, деспота Ђурђа поново затичемо у бечејскм граду где проводи време у лову и политичким преговорима. Након његове смрти Бечеј је највероватније у рукама његових синова: слепих Гргура и Стевана и најмлађег Лазара, што потврђује једна највероватније фалсификована, повеља Матије Корвина из 1458. године којом он овлашђује Михаила Силађија „да поседне тврђаву Бечеј заједно са њом припадајућим варошима, насељима и добрима, у случају да синови деспота Ђурђа изневере угарског краља...".

Прве додире с турским освајачима бечејска тврђава имала је 1482. године. Септембра исте године турска војска пошла је из Смедерева према Темишвару ради пљачке. Према подацима које доноси историчар Алекса Ивић, после тродневне пљачке по Банату око 10.000 турских коњаника сукобио се с угарским на једној пољани у близини Бечеја. На челу хришђанске војске били су деспот Вук у народним песмама знан као Змај Огњени Вук, Павле Кињижи и Петар Доци. После страховите борбе Турци су имали око 3.000 мртвих. Заплењено је „силно богатство" од чега је део послат краљу Матији као доказ те велике победе.

Једно време бечејски град је био непосредно у рукама краља Матије Корвина. Забележено је да је он 1448. године забранио надзорницима скеле код Бечејске тврђаве да убирају скеларину и друге таксе од сегединских грађана који су своја вина из сремских винограда возили за Сегедин.

После Матијине смрти од 1492. године Бечеј је у поседу породице Гереб од Вингарта.

Немири сељаштва проузроковани устанком Ђерђа Доже захватили су и крајеве око Бечеја. Користећи прилику организовања крсташког рата против Турака, угарски кметови уместо да крену на Турке, окренули су се против феудалаца у жељи да се ослободе од феудалних давања. У том устанку под непосредним руководстовм Ђерђа Доже побуњеници су заузели 1514. године и бечејску тврђаву у циљу обезбеђења залеђа војсци која је опседала Темишвар. Међутим, устанак је убрзо у крви угушен од стране Јована Запоље, ердељског војводе и будућег краља.

Угарски пораз од Турака у Мохачкој бици 1526. године, а нарочито борба за угарску круну, након те битке између Фердинанда Хабсбуршког и Јована Запоље, имала је снажног одраза и у тим просторима. Српски војвода Стеван Балентић који је често мењао стране између Фердинанда и Запоље почетком маја 1531. године напао је својим четама Бечеј кога је у то време држао један од најзначајнијих Запољиних присталица Стефан Вербеци. Познат је податак да је Балентић топовима порушио зидове и ноћу јуришем заузео градску тврђаву.

У историјским изворима пoмиње се и податак да је Јован Запоља приликом одласка на поклоњење султану Сулејману II Тису прешао код Бечеја.

Једно време бечејски град је био и власништво удовице Јована Запоље, краљице Изабеле.

Године 1547. Турци су захтевали предају Бечеја и Бечкерека с осталим насељима у Банату. Међутим, ердељски канцелар фратар Ђорђе успео је да Турке поклонима одврати од те намере. У то време фратар Ђорђе је тајно преговарао с краљем Фердинандом I да се ти крајеви њему предају на управу. Ти преговори трајали су све до турског напада на Бечеј и Бечкерек 1551. године. Турци су те године фебруара месеца поново захтевали предају та два града, а исто тако и заостали део харача што је угарски сабор одбио. С пролећа исте године за заповедника у потиским крајевима постављен је Јован Баптиста Касталдо који је отпочео с припремама за одбрану Баната. Када је султан Сулејман сазнао за те догађаје, поверио је вођење војних операција у Банату беглербегу Румелије Мехмеду Соколовићу. Бечејску тврђаву за одбрану од Турака требао да је припреми Стефан Лошонци кога је почетком септембра у Бечеј послао Андрија Батори с око 500 коњаника. Међутим, одбрана од Турака није најозбиљније схваћена што сведочи и податак да је организована свега недељу дана пре самог напада на бечејски град.

Мехмед Соколовић кренуо је на Банат 7. септембра 1551. године с војском од око 80.000 људи и 50 топова, прешавши Дунав код Петроварадина, да би 11. септембра застао код Чуруга. Једна турска флотила кренула је са 25 бродова узводно према Бечеју, али ју је ниже утврђења изненадила војска Стефана Лошонција и разбила је. Након те победе Лошонци се повукао у Темишвар а Касталдо је за заповедника бечејске тврђаве поставио Тому Сентанаиа а за помоћнике Габриела Фигедиа, Емириха Нађа и Јонаса Сентимреиа. Мехмед Соколовић је опсео Бечеј 15. септембра. Сутрадан су Турци бомбардама и справама за ломљење зидина напали утврђени град. Према писању Алексе Ивића посада од око 400 угарских војника храбро се борила, чак је у један мах извела и изненадни јуриш на Турке. „Многе од њих поубијаше, главе им посекоше и пренесоше у град а једног живог ухватише па га разапеше пред капијом градском. Међутим, несравњеној сили турској није се могло одолети".

После четвородневне херојске одбране читава угарска посада која је град бранила била је посечена када су Турци на јуриш 19. септембра заузели утврђени град. Након тога Соколовић је у разореном граду оставио јачу постају, а сам кренуо даље ка Темишвару. Након тог догађаја наступио је скоро век и по владавине Турака бечејским градом који су га због стратешког значаја поправили и поново довели у ред.

Турски период историје бечејске тврђаве веома мало нам је познат. У литератури и изворима срећемо само фрагментарне податке, али и то мало података сведочи о значају Бечеја и у овом периоду.

Бечеј је био седиште нахије која је припадала Чанадском санџаку а тај Темишварском ејалету чији је први беглербег од 1552. био Касим бег. О турској посади бечејског града из друге половине XVI века веома мало знамо. Располажемо једино непотпуним пописом из 1579/80. године где се наводи да је џемат Муслимана тврђаве бројао двадесет и једног човека. Међу њима је и диздар, Ћехаја, серода, двојица сербуљука, џундија, имам и хатиб. Помен те двојице последњих јасно нам сведочи о постојању исламске богомоље у оквиру тврђаве.

Буна Срба у Банату 1594. године имала је директног одјека и на бечејски град, јер су устаници у лето исте године, након заузимања Бечкерека заузели град и опколили градску тврђаву у којој је било између 50 и 60 турских војника. Посада је понудила устаницима тврђаву на предају, али под условом да са собом могу понети све благо на шта устаници нису пристали и на јуриш је освојише. Следеће године Синан, паша, темишварски беглербег у крви је угушио устанак Срба од којих је велики део пребегао у Ердељ и Аустрију.

Забележен је још један напад на бечејску тврђаву из тог времена када су хајдуци 1599. са 32 брода успели да је опљачкају и да се с богатим пленом врате у Коморан.

Најлепше податке из историје турског периода бечејске тврђаве пружа нам путописац Дервиш Мехмед Зили, познатији као Евлија Челебија који је шездесетих година XVII века пропутовао и нашим крајевима. У његово време од 168 насеља у Банату само је 9 имало статус места, паланке, вароши и града од којих је један био и наш Бечеј. Према Евлији Челебији „Бечеј је вакуфско, задужбинско добро. У њему се у то доба налазила војничка посада од 40 момака, порезник, царински инспекторат и јаничарски сердар. Закупнина од царине припадала је темишваркој посади. Град на Тиси је диван, четвороугласт, од цигле, а обухвата површину од 500 корачаји. Једна капија звала се пристанишна а друга Огрун-капија. Код пристаништа налазила се једна гостионица и 50 дућана. У то време налазила се у Бечеју џамија преправљена од цркве, једна медреса, три основне школе, један манастир, једно купатило и сто кућа. Имао је велику луку, становништво се већином бавило трговином соли и рибе. Евлија хвали становништво као врло гостољубиво, а варош као угодну и красну с много вртова и винограда. Из Бечеја је Евлија кренуо у Бечкерек до кога је путовао шест сати. На путу је, каже он, пролазио поред цватних поља и села."

У аустро-турском рату 1683-1699. бечејска тврђава није играла значајнију улогу. Једино је забележено да је генерал Хајзлер 4. јуна 1696. из табора код Бечеја јавио у Беч да многи од припадника српске милиције напуштају службу пошто нису примили плату и да немају од чега да живе. Такође је забележено и то да је Еуген Савојски, непосредно пред битку за Сенту у Бечеју саградио магазин с комором.

Према одлукама мира у Сремским Карловцима 1699. године, по којем су Турци били потиснути источно од Тисе, одлучено је да се сва утврђења на тој реци имају порушити па тиме и Бечеј. Нарочито су се за рушење тих утврђења залагали Турци како их Аустријанци не би могли сада користити у борби против њих. Одређена је и царска комисија на челу с Луиђи Фернандо Мерсилијем која је имала задатак да надзире рушење тих тврђава. С рушењем бечејског утврђења отпочело се у марту 1701. године под руководством команданта Сегедина Јохана Фридриха де Глобица. Оно је текло веома споро, не само због недостатка радне снаге и лошег времена, в