(fragmenti iz prikaza zbirke „Kako zaustaviti vreme“ Slavice Majin)

... Poezija Slavice Majin je lična i, u osnovi, lutalačka poezija koja traži odgovore na mnoga pitanja prolaznosti, vremena, ljubavi, stvaranja... Ona se tiče doživljaja i predstavlja rezultat razmišljanja o temama koje pesnikinju vode kroz poetsku egzistenciju. Pesme su ispovednog karaktera, kratkog daha, i donose nam emocije i razmišljanja lirskog subjekta kroz vreme koje je ostalo iza. Za njih su karakteristični statičnost stihova, leksika u kojoj dominiraju imenice i pridevi, bez česte upotrebe glagola. Misli se ređaju jedna za drugom, i tako u beskraj.
Ovakav odnos prema svetu, ispoljava se i u formalnom smislu: stih je slobodan, a poetski iskazi, sem u retkim slučajevima, nisu omeđeni interpunkcijom. Statičnost slike sugeriše mir i tišinu, bez pokreta, a u nagoveštaju da iza te slike treperi i buja život, i rađa se neki novi svet...

Koraci, kamen, zvezde, Sunce, ruke, povratak – su dominantni motivi u poetskom jeziku Majinove. Oni se bezmalo ponavljaju u mnogim stihovima, a kao metafore, označavaju glavne preokupacije pesnikinje: prolaznost, večnost, ljubav, beskraj. Stilistički, Majinova se kreće u jednom utvrđenom krugu svojih metafora, ali ponegde blesne sinestezija poput „šapat plavi", ili „zeleni mirisi", ili jedan kontrastno rečiti neologizam: „nisputica" (nasuprot stranputici) ili „smerokaz" (izveden analogijom na putokaz).
Formalno, zbirka „Kako zaustaviti vreme" je podeljena na tri ciklusa: „Dani", „Koraci", „Oko kruga magla". Međutim, u sva tri ciklusa otkriva nam se opsednutost pesnikinje istim temama. To su prostor, koji teži da se proširi u beskraj, i vreme zauvek okrenuto večnosti („Beskraj", „Očima ćemo upiti zvezde", „Obmana", „Sukob u meni", „U raskoraku"). Pesnik je zarobljen u traženju puta beskraja i večnosti, a u doticaju ovih, javlja se i motiv povratka („Vratiću se")...
Slabost pesnika nad stvaralačkim činom ogleda se u lutanjima, u traženju odgovora koja je prava reč, približavajući se nekom suludom hipnotičkom, nadrealističkom stanju u kome čovek postaje ludak nemoćan da iskoristi vreme i pronađe reč, pa tako sluđen ostaje nedorečen („Karikatura")...
I ako se vratimo na naslov zbirke, možemo reći da je pesnikinja, svesno ili ne, dala odgovor na osnovna svoja pitanja o večnosti i beskraju: samim stupanjem na scenu stvaranja, čovek ostavlja trag u vremenu i na taj način ga zaustavlja i čuva sebe od zaborava, a prepuštajući se putevima imaginacije u trenucima stvaralačkog naleta, dotiče beskraj u svojim iluzijama. Samo stvaranjem i umetničkom izražajnošću čovek se štiti od prolaznosti. Samo umetničko stvaralaštvo dozvoljava čoveku da se prošeta beskrajem...
Više o poeziji Slavice Majin i njenoj novoj zbirci, možete pročitati ovde.