Radovan Vlahović

Poezija koja se objavljuje povodom stogodišnjice rođenja Milene Pavlović Barilli i stogodišnjice objavljivanja pesme Santa Maria della Salute Laze Kostića

Radovan Vlahović, pesnik i romansijer, je prestonu osobu života, fantazije i poetike Laze Kostića, njegovu i našu Lenku Dunđerski, vanvremeno, doveo u vezu sa Milenom (Požarevljankom, beše li?), onim simbolom sna, princezom anđela, ozarenim čuvarom lampe i svetlosti njene – poistovećujući ih u mogućem večernjem aktu kojim naseljava njihovu devojačku sobu. Negujući ih u ljuljaškama vetrova i vekova, među cvećem i monahinjama, on ih, nevine i tanke, među namaknutim veđama Miloša (Crnjanskog, zar ne?) rasađuje po svom Banatu.

I naglo i neočekivano, ali zanosno razigra se vilinsko kolo onih ukletih lepotom i uzaludnom ljubavlju, onih što su čežnja pesnika i robinje stihova: Emine i Sabinjanki, Sare i Eve, Arijadne i Đokonde, svih lepotom obdarenih „do nadnaravnosti” one sve, od Ilanče do Stražilova (Miloševih, zar ne?) lažno besmrtne, pohranjene u biću pesničkom. Neprekidno oslonjen na grudobolnog Branka i u potrazi za njom, za onom, koje više nema, jer sve je bio zvuk i odjek u njegovoj (Radovanovoj, svakako!) pretoploj glavi.

(izvod iz recenzije) Milisav Milenković, književnik

Ovo je pesnička zbirka koja se po mnogo čemu razlikuje od pesničkih zbirki koje se danas publikuju. Već od naslovnog uznačenja „večernji kat“ konstatujemo da je Vlahović izuzetnio naklonjen vizuelizaciji dogođenog i proosećanog. Zato u njegovoj poeziji obiluju momenti koji na recepciju deluju vizibilno. Drugim rečima, emotivni naboj verbalno opisanog se podstiče vizibilnim semantičkim elemetima, epitetima i stilskim figurama čime se direktno uspostavlja korespondencija između dela i čitaoca.
Saživljavanje recepcije sa pročitanim omogućava još jedan momenat koji se čini karakterističnim za poetski izraz Radovana Vlahovaća uopšte. Reč je osećaju uspostavljanja dramske tenzije. Vlahović je majstor da uspostavi meru između kazanog/ opisanog/ ispevanog i dogođenog. To postiže jasnim, eliptičnim iskazima kojima se anticipira apsolutno kretanje, događanje, buka i huka u lirskom subjektu, koju, pesnik – Radovan Vlahović, sa merom predočava čitaocu. Tako je postigao maksimalnu dramsku tenziju, a izbegao je opasnost od zapadanja u patetiku.

(izvod iz recenzije) dr Predrag Jašović