Tomislav Kurbanjev, Novi Bečej, 1981.

Ti dobri, daleki otkosi

Pismo za Tomu Kurbanjeva uz pripovetke „Tragovi“.

Nikad nisam voleo da sudim, presuđujem, ili da potpisujem bilo šta slično tome. Našto to i čemu, kad delo samo sebi sudi?!

Toma Kurbanjev je napisao jednu knjigu pripovetki. Neću nipošto niokakvom formatu, prosto jer - knjiga je knjiga, i ona se ne meri po debljini ni po koricama. Knjiga se meri iznutra, po onome što jeste, ili nije između korica. Kako god da se uzme, autor je sačinio, dakle i načinio - delo. Sasvim izvesno. Delo koje o sebi najbolje govori, bez zamuckivanja i bez okoličenja.

Toma Kurbanjev je u neke tople novobečejske večeri sedao uvek na jedno isto mesto, i dok je spoIja izgledalo da u toj sobi domaćin otac miruje svoj san, blag i nasmešen, to je izgledalo samo spolja tako. Toma je tada uzimao đerđev u ruke, drešio srcu i duši neka skrivena krila, i puštao se i sam na njima u jednu stvarnu prošlost, u sasvim stvarne godine i dane, u stare bašte iz detinjstva, i krstario je svojim vezom i finim, tankim nekim koncima, ni od svile, ni od kudeljki sa vretena materinskih za štafirung, vezao je neki svoj vez iz najlepših vremena čovekovih, kad se bos ide ispod dudova od šora do šora, od dućana do pekarnice, pa je gladan istine, a dobar sav i mekši od hleba u prsima negde duboko, sav praštajući i kad je nemilosrdno slikao učiteljice Danijele ili brkate kasapine, vezao dakle nama na poklon u svom đerđevu svoje slike. Ustvari nisu to nipošto samo Tomine slike iz detinjstva!

To su i naše slike, mnogo naše!

Bogdanka Malešev je u predgovoru rekla o Tomi mnogo čak za njegovu fotografiju, za njegov lik i delo. Za taj đerđev ja nemam ništa da dodam, ni da oduzmem slovo. Ja i ne želim da govorim svoje nešto uz sliku Bogdanke Malešev. Ja bih o tom vezu Tominom nešto samo jako svoje, i jako lično.

Čak samo za mene samoga.

Toma je pesnik. Na stranu svaki format i pesme i autora.

Toma je pripovedač. To valja reći. Da se mi u u ovoj knjizi ostavimo i opet onoga a koliki to pripovedač? Sasvim sigurno onoliki i onakav kakvim ga odaju njegove pripovetke. Ja bih se samo usudio reći: sigurno mnogo još tananiji i bogatiji no što je ovaj prvi susret sa knjigom TRAGOVI.

Ima Kurbanjev jedno divno dečje oko usađeno duboko u ljudsku glavu, ima jedan veoma vibrantni i osetljiv radar za najtananije, što ga i čini znalačkim rukotvoriocem pre svega u samom koraku kroz hod u detinjstva njegova i naša, i ima blagu, meku ruku za odbir detalja i nepogrešivo mek prilaz i pristup predmetu za priču sa one prave strane, toliko prave, da se čoveku učini - kao da je neki dobri ded uz toplu peć odlučio da najzad počne da priča nešto toliko lepo, nezaboravno i neprolazno, naoko samo prosto i lako vidljivo.

Bistrim i oštrim okom, laganim prstima koji ne znadu da povrede ni travku ni jabuku iz bosog doba, i zgleda da dotiče i veze obične konce u svoj đerđev, ne sudeći i ne osuđujući, a time baš ustvari i sudi i osuđuje zla doba i krvave zamahe ratnih strahotnika koji su odnosili živote iz naših kolevki i kuća. Kurbanjev samo naoko čini to jednostavno i nezgrapno čak možda nekada. Ne, nije tako. Toma Kurbanjev tiho, kao stari dobri guslar, bez mnogo glasa ali sa dušom i dovoljno zvučno da se čuje, oseti i zapečati po celu panoramu iz snova, zabodenu u tren sadašnji; izvodi on svoje melodije u samo naoko siromašnim tonovima... I čini ti se na trenutke da on peva pripovetku, ili pripoveda stare nam pesme. I jeste tačno sada već, da nas je uveo u dane detinjstva pravim korakom, i da imamo - ubedio nas je - i iste dućane, iste zepe štrikane i košulje jednako kratkih rukava. I zajedno s njim, kroz čitanje, sami mu se namećemo, na mobu, pa hodamo kroz te otkose davne, i sretamo iste kruške dedovske i iste đermove i sokake, i iste gugutke slušamo, i istu smo lastu izgubili u istom trenutku, i priznajemo to njemu, i sebi!

Kurbanjev zna da vidi, da uzbere, da sam isprede konce za svoj đerđev, i da ih baš dobrano i mnogoobećavajuće za sutra ili prvi idući susret, kaže nam sebe, i nas, još mnogo bogatije, i mnogo znalačkije. Strpljiv je on. I hrabar ujedno. I blizak nam je u svom vezu, i topla nam je jednako kao i njemu ta večer svaka u kojoj on predano, verno, i plastično do rustike i svake druge grbine i neravnine, - toliko živo a tako, naizgled, jednostavno – izaziva i zaokružuje i temu i vreme i likove koje nam odabira kao naš rod i svojtu.

Kurbanjev će tek reći svoja veziva. Do sad je pevao, a evo je najzad krenuo i dobro zagazio i u pripovedanja kojima treba verovati. Na koncu, treba ili ne - to i ne postoji. Njegova je pripovetka ono što jeste, a najvažnije je to što je sve postalo u čitanju i moje, i tvoje, i naše u toj neizrecivo bogatoj i divnoj materi Ravnici. Verovao ko ili ne - jedno je delo tu. Pred nama. I ne može se proći pored njega bez: dobar dan, Tomo.

I ponovo: nikada nisam voleo da sudim, presuđujem, ili da potpisujem bilo šta slično tome. Potpisujem ovo što sam do sada rekao.

Iskrsao je na pruzi naše mladosti i ovog prosedog života jedan voz. Moram li da mu budem otpravnik? Pa dobro. Taj voz, sav dobar i mio po tovaru, sa svim Danijelama, onim jesenima punim topova i bašti, mesa za supu učiteljičinu, i slova »G« latinicom iz pripovetki, taj voz sa dućanima, cirkusom iz kog je nestala jedna Marta, taj živi voz dalekih otkosa i dućana, valja da krene i stigne u prvu štampariju.

Ako zatreba, odvući će ga onamo, još možda ponajbolje, konj Zvezdan još ove jeseni.

Ako su Bergla dućandžiju i Martu osudili na smrt - onda prihvatimo Tominu presudu koja glasi: da žive! Kroz knjigu.

Otkupićemo tako Dedaševu kuću i vratiti Anti-baćiju život za uvek, i neće nam biti pokošene njive i detinjstva u sećanjima i cementnom saznanju ljudskoga, koje nam daruje Kurbanjev u ime života.

Ako je ova Tomina knjiga TRAGOVI moj pravi voz, bez obzira koliko blago nosi ili još mnoga krije u sebi do novih susreta, i ako sam tom vozu slučajni otpravnik - visoko dižem otpravničku kapu i mašem sa kolodvora -da krene voz, sa: srećno, i naiđi iznova sa novim tovarima i što pre.

Ovo je moj glas, od jutros ponovo uknjižen u meni, u jedan doličan povez, sa koricama od pripovetki Tome Kurbanjeva.

Velja Subotić, Sombor, 07.09.1981.