Vladimir svoja umetnička dela  stvara u ateljeu koji se nalazi u sklopu vetrenjače koju je sam projektovao i u čijoj izgradnji je i sam učestvovao. 

Ravno Selo kod Vrbasa široj javnosti je poznato po fijakerijadi, zabijačkama i Lazaru Ristovskom, ali u poslednjih petanestak godina i po nesvakidašnjoj vetrenjači poznatog slikara Vladimira Stepanova, koje je postala zaštitni znak mesta. Podignuta tik uz Jegričku, na mestu gde se nekada nalazila velika deponija, vetrenjača privlači pažnju svih koji tuda prođu i koji se zaustave da bi barem na kratko uživali u prizoru. Koliko i sama vetrenjača, pažnju privlači njeno okruženje u kojem se pored četiri stotine različitih vrsta cveća, rastinja i drveća, nalazi i nekoliko jezeraca sa drvenim mostićima i gejzirima kao i jedan broj kamenih mozaika, što zajedno čini celinu koja se retko može videti.

Ono po čemu je ovo mesto jedinstveno plod je ruku jednog čoveka - Vladimira Stepanova. Ideja o izgradnji vetrenjače počela je da ga zagreva još u Holandiji, gde je dugo godina živeo i gde je ostvario zavidnu slikarsku, ali i fudbalsku karijeru. Vladimira Stepanov je od malih nogu pokazivao sklonost ka slikanju i umetnosti. Od 1993. godine se u potpunosti posvetio slikarstvu, što mu je oduvek i bila želja.
Izgradnja vetrenjače sa prizemljem i dva sprata iznad zaista nije bila nimalo jednostavna. Pogotovo zbog njenog oblika i složene unutrašnjosti koja zahteva gradnju na jedan specifičan način – do tada nepoznat ovdašnjim majstorima. Zbog toga je neprekidno i sam učestvovao u radovima koji su ukupno trajali oko dve godine.
Sagradio ju je gradio za svoju dušu, porodicu i prijatelje, a obzirom da je nepopravljivi Lala, vetrenjača je sagradjena u potpunosti u duhu vojvođanske tradicije. U prizemlju se nalazi atelje impresioniste u čijim radovima dominiraju vojvođanski motivi,  ukrašen neobičnim vitražima. Iznad ateljea nalazi se prostor na koji je slikar posebno ponosan. Reč je o svojevrsnom muzeju koji oslikava tradicionalni vojvođanski život, a u kojem je postavljeno nekoliko stotina eksponata kojih se ne bi postideli ni veliki muzeji. Tu se mogu videti ćilimi, stari nameštaj, razno posuđe iz pretprošlog veka kao i veliki broj već pomalo zaboravljenih oruđa koja su se nekada koristila u vojvođanskim domaćinstvima. Kulturno-istorijsku vrednost ove zbirke pohvalili su i predstavnici Narodnog muzeja iz Beograda, zainteresovani za saradnju sa Vladimirovim mini muzejem. Na poslednjem spratu vetrenjače je stan u kojem Stepanov živi, a koji je takođe uređen u tradicionalnom stilu.
Ovde je pronašao svoj mir, što je neophodan uslov za slikanje i kreativno stvaranje. Uopšte sve što se nalazi u vetrenjači i njenom okruženju smatra svojim delom kojem posvećuje istu pažnju kao i slikama. Sve je u konceptu, od osmišljavanja samog objekta do eksterijera i enterijera.  Osim što opremio i osmislio svoje dvorište, on je u više navrata pomagao uređivanje i ozeljenjavanje školskog i dvorišta ovdašnjeg vrtića, što mu je pričinjavalo posebno zadovoljstvo.
Po Vladimirovim rečima, mnogo ljudi koji su samo u prolazu, kada vide vetrenjaču zaustave se i uđu da pogledaju dvorište i unutrašnjost, a veliki je broj i onih koji prevale i poduži put sa namerom da vide objekat o kojem su čuli.
Vetrenjača je otvorena i za turističke posete. Agencije su ovo mesto uvrstile u turističku kartu. Tokom dana slikar najviše vremena provodi u svom vrtu za koji skoro svakodnevno ima po neku novu ideju, dok se uveče vraća štafelajima na kojima ga čekaju vojvođanski pejzaži, portreti i sve češće ikone koje po narudžbini slika za pojedine crkve. Po njegovim rečima, upravo je to način života koji ga potpuno ispunjava jer su slikanje i uređivanje doma stvari u kojima uživa.
“Ukoliko bih se jednog dana možda i zasitio prostora koji sam ovde stvorio sigurno ne bi odustao od ovakvog načina života. Postavio bih sebi neki novi zadatak kojem bi se posvetio. Recimo, voleo bih da sagradim i jedan autentični vojvođanski salaš jer poput vetrenjača ni njih više nema po Vojvodini i bila bi velika stvar sačuvati ih od zaborava obzirom na njihovu nekadašnju rasprostranjenost”, kaže slikar trajno “zaražen” Vojvodinom.