Kultura i zabava

Na duhovni život Novobečejaca i Vranjevčana, pored ekonomske osnove, uticali su tokom vekova razni politički, verski i drugi momenti. Zahvaljujući ekonomskoj moći, koja je preduslov i osnovni podstrek za razvoj nadgradnje u kojoj kultura zauzima važno mesto, Novi Bečej i Vranjevo imali su, sve do polovine devetnaestog veka, izuzetne uslove.

'Novi Bečej je bio u to vreme glavni tržišni centar za žito čitave Monarhije.

Vranjevo je, ubrzo po osnivanju Velikokikindskog dištrikta, do­bilo u trgovini žitom izuzetno mesto. Iz Vranjeva se izvozio skoro sav višak žita i kukuruza iz deset dištriktskih sela, a to su bila najveća sela u severnom Banatu. U Vranjevu je bio glavni ambar (magacin) diš­trikta, u kome su se čuvali viškovi žita i odatle se prodavali trgovcima iz Zemuna, Broda, Siska, Karlovca, Rijeke i drugih krajeva Hrvatske i Dalmacije.

U Novom Bečeju i Vranjevu bilo je i zanatlija, koji su koristili po­godan položaj mesta, da trgovcima koji dolaze dereglijama za žito i kukuruz, prodaju svoje proizvode. Trgovci koji su dolazili po žito, obič­no su donosili drugu robu da je prodaju u Novom Bečeju i Vranjevu, pa su tako i bili kupci zanatskih proizvoda iz Banata za potrebe svojih krajeva.

Svakako nije zanemarujuća ni činjenica — na koju kazuje Vasa Stajić — da Velika Kikinda, kao sedište Dištrikta, za sve vreme njego­vog postojanja nije mogla da odigra pravu ulogu u razvoju kulture, kak­vu bi tako velika i za te prilike bogata sela morala da imaju. On o to­me kaže — »Prvobitno, to je okružje bez grada svog, to su sela bez kulturnog središta u sebi. Velika Kikinda se vrlo sporo i neodlučno di­zala i razvijala do radionice u kojoj bi se stvarale duhovne vrednosti za potrebe cele okoline. Nalazeći se na periferiji našeg narodnog tela, ona je ne samo malo sudelovala u stvaranju srpske kulture 18. i 19 stoleća, nego je bila i dosta slab konsument onoga što je stvarano u Novom Sadu i Karlovcima, a posle naročito u Beogradu.«

Ovo je utoliko čudnije, jer je Velika Kikinda, u to vreme, bila mesto s najvećom koncentracijom Srba u Vojvodini. Dok je Novi Sad 1846—47. godine imao svega 7.011 Srba, u Kikindi ih je bilo 12.414 ili u Subotici svega 4.150, Velikom Bečkereku 7.912, Pančevu 7.780, Somboru 11.289, Novom Bečeju sa Vranjevom 7.844, itd.

Takvo stanje na polju kulture u Velikokikindskom dištriktu uti­calo je da Vranjevo i Vranjevčani ne čekaju šta će se učiniti u centru Dištrikta, u Kikindi, nego se orijentišu na one najnaprednije u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Pančevu.

Tako se u Novom Bečeju (1830), mnogo ranije (četrnaest godina), nego u Kikindi, osniva srpska diletantska pozorišna družina. U novobečejskoj osnovnoj školi 1758. godine ima dvadeset učenika, iako je u to vreme u Novom Bečeju bila svega 73 srpska domaćinstva ili zajedno s Vranjevom 220 domaćinstava, a Kikinda je sa 300 domaćinstava, u to vreme, imala 20 učenika, što takode pokazuje odnos stanovništva prema kulturi. Dalje, prvo srpsko pozorište nastalo je u Vranjevu 1860. godine. Iz njega je sledeće, 1861. godine izniklo Srpsko narodno pozo­rište u Novom Sadu, a Kikinda kratko vreme 1844—1845. je imala di­letantsku pozorišnu družinu.

Vranjevčani su prilično rano shvatili da su prošla vremena kada se govorilo: »bolje je šest vranaca u karuce, nego šest škola u glavi«, pa svoju decu uveliko upućuju na školovanje, kada se u malo kojem selu pomišljalo na ozbiljnije poduhvate u školskom obrazovanju. Ta deca, vranjevačkih seljaka, su vrlo brzo, u novoj sredini, postala nosio­ci narodne misli i prosvete. Bih su najbliži saradnici istaknutim Srbi­ma u kulturnoj i političkoj misiji. Našli su se uz — Svetozara Miletića, Jovana Jovanovića-Zmaja i druge. To prijateljstvo se održalo i posle završetka školovanja i studija pa su tako u Vranjevo navraćali kod Vladimira Glavaša ili Mije Vlaškalina Zmaj-Jova Jovanović, Đura Jakšić, Svetozar Miletić i drugi najistaknutiji Srbi toga vremena u Austro-Ugarskoj.

Evo šta o tim vranjevačkim školarcima pišu drugi, i to oni koji su pozvani da kažu i daju sud o svojim savremenicima.

O Miji Vlaškalinom iz Vranjeva piše Jovan Đorđević, profesor beo­gradske gimnazije i fakulteta, i ministar prosvete Srbije.

»Mija Vlaškalić

Ovo će ime možda još samo gdekojem starijem čitaocu biti poznato. Ali i oni možda će o njemu samo toliko znati da je bio omalen, suvonjav, crnomanjast mladić, koji se u Ba­natu, u Vranjevu, rodio, u Karlovcu, Požunu i Preševu (Eperješu) učio, posle revolucije neko vreme u Vranjevu kmetovao i oko 1853. umro.

Ko samo toliko zna o Miji Vlaškaliću, taj zna o njemu vrlo malo. To je samo skelet Mijin, a ne on sam. Jeste l' prolazili kadgod pored dućana sa skromnom firmom i još skromnijim izlogom, a iznutra s rafovima, prepunim krasne i skupocene robe od gore do dole, — onda imamo pravu sliku Mije Vlaškalića.

Svagda tih i ozbiljan, nije se nigde isticao, nigde razme­tao. Marljivim čitanjem stekao je lepa znanja, a nikad ni rečice nije pustio na javnost. Kao đak mogao je trošiti mnogo više od svojih drugova, među kojima je važio kao meki mali krez; a živeo je skromno i siromašno, kao i ostala raja, trošeći od ušteđenog novca za svoju biblioteku, na društvenu či­taonicu i druga korisna omladinska preduzeća, a najviše na potpomaganje svojih oskudnijih i darovitijih drugova, od ko­jih je gdekojeg, tako reći, sam izdržavao.

Takav je bio Mija Vlaškalić ... «.

Među školskim drugovima Jovana Jovanovića-Zmaja, na liceju u Požudu (Bratislavi) 1851. godine bili su đaci Srbi: »Vladimir Glavaš, Pe­tar Đakovački, Mladen Boberić, Milan Marbović i Miloš Rajković — svi iz Vranjeva; Stevan Bošković i Aleksandar Kirilović iz Bečeja; Grigor Radulović iz Tomaševca, Zarija Grujić iz Alibunara, Đorđe Dobrojević iz Šandora, Petar Kovačević iz Beodre, Aleksa Šandrović iz Temišvara, Ljuba Jovanović iz Bečkereka, Todor Hadžić i Lazar Dunđerski (poznati privrednik) iz Srbobrana i Jovan Tolmaš iz Šandora; — poslednji je retor, ostali filozofi. Te godine pokušali su naši đaci na lice­ju da obnove knjižicu i Društvo srpsko. Zapisalo se za članove dvade­set Srba i jedan Slovak (Vicenc Juriga). Svi su oni iz reda već pomenutih đaka. Među njima je Jovan Bošković, ali ne i Zmaj, »Iz toga bi se dalo zaključiti, da se Zmaj, posle padanja na maturi, nije duže za­državao u Bratislavi ... «

»U Trnavi Zmaj je polagao maturu s Đorđem Jevremovićem iz Kamenice, i s pomenutim Dimitrijem Dimitrijevićem i Urošem Maksimovićem, s kojim je studrao zajedno u Pragu 1856. Od pomenuth s njima je bio u Pragu i Vladimir Glavaš ... «

Miju Vlaškalina Jakov Ignjatović u svojim Memoarima o velikoj buni 1848—49. u nekoliko navrata pominje kao izuzetno časnog čoveka. Tako na str. 147 između ostalog — kad govori o Narodnoj skupšti­ni u Karlovcima — piše: »Tu se skupili sve sami čestiti mladići Mija Vlaškalić iz Banata, Ćira Radonić iz Dalja ...« ili na str. 204 kad go­vori o popularnosti Svetozara Miletića kod omladine — Zapitam jed­nom Iliju Vujića i Miju Vlaškalića, s kojim sam dobro živeo i koji su bili tolerantni u čemu je ta popularnost Miletićeva? ...« Miju pominje i na str. 209 kad za sebe kaže da ga je omladina izbegavala: »Ovde vredno je primetiti od tih legionara, izuzimajući Miju Vlaškalića, Iliju Vu­jića i Radaka nije niko sa mnom u dodir dolazio; rekao bih da su se hotimice mene uklanjali«.

Nisu oni bili tako skromni i časni samo za vreme svoga školova­nja ili učešća u velikoj buni 1848—49, nego su ostali takvi do kraja ži­vota iako su poticali iz najimućnijih vranjevačkih porodica. Njihovu skromnost i ljubav prema zavičaju pokazuje i sama činjenica da su se i pored ugleda koji su uživali među svojim drugovima u Pragu, Bra­tislavi, Budimpešti i Novom Sadu svi vratili, i život proveli u Vranje­vu da pomognu svojim sugrađanima.

Mija Vlaškalin se zadovoljio da bude opštinski birov i advokat u Novom Bečeju. Jedino što je zabeleženo o njemu, sem zapisa u knji­gama rođenih i umrlih u selu Vranjevu, bio je sleđeći tekst u Letopisu pravoslavne crkve u Vranjevu:

»Novo groblje 1852. godine otvoreno, prvi u njemu sahranjen ad­vokat Mija Vlaškalin«.

Vladimir Glavaš je posle diplomiranja, 30. oktobra 1862. na Pra­vnom fakultetu u Pragu, i posle provedenog advokatskog pripravnič­kog staža, otvorio advokatsku kancelariju u Novom Bečeju. Kao ad­vokat, radio je izuzetno kratko vreme. Napustio je advokaturu, jer se ona kosila s njegovim humanim životnim načelima.

Priča se da je vodio jedan spor protiv nekog siromašnog seljaka iz Vranjeva. Kada je spor dobijen, da bi se naplata izvršila, u korist Glavaševog klijenta, trebalo je siromaha izbaciti na ulicu i kuću pro­dati na licitaciji. Odmah posle tog slučaja on je zatvorio svoju advo­katsku kancelariju i posvetio se ekonomiji (zemljoradnji) i od nje živeo u Vranjevu do kraja života 1909. godine. Deo svoje imovine s kućom zaveštao je pravoslavnoj crkvi u Vranjevu, a odgovarajući zem­ljišni i novčani fond namenio je za školovanje talentovanih učenika iz Vranjeva.

Za Glavaša se priča da je bio osobenjak, ali vrlo pošten i human čovek. Sirotinji je pozajmljivao hranu: žito, kukuruz i dr. Po pravilu su svi, koji su uzeli zajam, u određeno vreme dug vraćali, ali bilo je i onih koji su to »zaboravili«. On takvima nije činio nikakve neprijat­nosti, nego bi ih prilikom ponovne tražnje pozajmice odvodio do pra­znog magazina i govorio im da uzmu što im treba. Kada bi začuđeni zajmotražilac rekao: »Kako da uzmem kad u magazinu nema ništa!« Glavaš mu je tiho uzvraćao: »Da si vratio ono što si prošlog puta uzeo sad bi bilo«.

Zahvaljući ekonomskim uslovima u kojima su se do polovine de­vetnaestog veka, razvijali Novi Bečej i Vranjevo u brizi stanovnika tih mesta za školovanje i kulturno prosvećivanje dece Novi Bečej i Vranjevo dali su velikane u kulturno-prosvetnoj, naučnoj oblasti i umetnosti, kakvi su bili Jovan Knežević, osnivač prvog srpskog pozorišta; dr Jene Sentklarai, naučnik i akademik, dopisni član Mađarske drža­vne akademije nauka i član Srpskog učenog društva, Joca Savić, ve­liki reditelj — šekspirolog i vrsni pozorišni pedagog u Minhenu, Josif Marinković koji je nastavio delo, ili bolje reći oživotvorio ideje Kornelija Stankovća i postao u našoj muzici maltene ono što je Vuk Karadžić za jezik i književnost, ili Ognjeslav Kostović, pronalazač u ob­lasti tehničkih nauka, koji se može smatrati trećim Srbinom po svo­me doprinosu tehničkim naukama, odmah posle Tesle i Pupina, i mno­gi drugi zaslužni pregaoci ne samo na području kulture i nauke u No­vom Bečeju i Vranjevu, nego i mnogo šire.

Napori za razvoj kulture i prosvete činjeni su neprekidno sve do dru­gog svetskog rata. Nastojalo se da se otvori građanska škola koja će mlade pripremati za unapređenje trgovine i zanatstva. Njenim otva­ranjem 1908. godine iskorišćena je prilika da i deo dece imućnijih ze­mljoradnika završe građansku školu iako će ostati u poljoprivredi. Shvaćeno je da i poljoprivreda zahteva obrazovanog čoveka. Težnja za daljim razvojem prosvete je otvaranje 1924. godine potpune gimnazije.

Učenje stranih jezika: nemački i francuski, pored onog što su to bili obavezni predmeti od prvog do četvrtog razreda građanske škole, mnoge porodice intelektualaca i bogatijih trgovaca, a posebno Jevreja, angažovale su privatne učitelje za nemački i francuski jezik. Pored os­talih nezaboravne su dve vredne učiteljice — starice, kojima mnogi Novobečejci duguju što su savladali francuski i nemački jezik, Irena Đurković, kćerka poznatog kulturnog pregaoca iz Pančeva Nikole Đurkovića. Irena je od 1897. godine, posle smrti roditelja prešla kod tetke u Novi Bečej, i sve do pred smrt 1937. godine davala časove iz nemačkog jezika i časove klavira.

Pored Irene, ili kako su je u Bečeju zvali »Tante Irena«, časove iz nemačkog i francuskog je od 1925. do drugog svetskog rata, pa još i dugo posle rata, davala Ruskinja Zadonska, ili kako su je svi poznavali — Madama.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je između 1945.-1967. godine mala lađica »Jelena« prevozila putnike između dva Bečeja, a pristanište joj je bilo desno ispod današnjeg amfiteatra?