Reč o knјizi

Katarzično oboženje kroz knjigu ispovesti

Postoje tako neki periodi u životu kada, nakon što oživimo njegov dobar deo, emocije i sećanja nam se sliju u jednu tačku koja postaje priča i koja nam više ne da da ćutimo, već se ište i vrišti prosto iz nas, i mi onda počinjemo da je beležimo, a ona se kao veliko nepregledno klupko odmotava prostirući svoje slike, boje, mirise, ukuse i melodije u oživlјenu knjigu sećanja na naše najmilije.

Vera Budić Bešlin u svojoj prvoj knjizi „Ni na nebu ni na zemlјi” koja je pred tobom, poštovani čitaoče, iznosi autobiografske priče o svojim najbližima, a ponajpre o rano preminulom ocu Svetozaru Bešlinu, čiju smrt ona kao devojčica nikako nije mogla da shvati budući da je bila najmlađa u porodici i tatina milјenica. Svetozar je bio jedan od onih lјudi kojeg su svi voleli. Kako porodica, prijatelјi, komšije, tako i oni, mada ih i nije mnogo bilo, koji se nisu sa njim ideološki slagali. Vera je autorka koja je čitavog života u sebi imala uspavanog i pritajenog pisca i pripovedača koji je čekao i vrebao trenutak da se iskaže, što je u ovoj knjizi i učinjeno. Pored autorkinog Predgovora, već na samom početku nalazimo kao prolog za ovu knjigu sećanja pesmu Marice Zvekić Bešlin „Dotakni zvezde”, koja nam na jedan poetičan i idiličan način, a budući da je ona starija Verina sestra, daje intonaciju za sve docnije priče koje ćemo u knjizi pročitati.

Budući da već u Predgovoru naša autorka odriče želјu da je shvatamo kao pisca, ja joj se moram suprotstaviti i reći da je meni, čitajući njena sećanja kao urednik, ovaj rukopis kao malo koji rukopis, a čitam ih poslednjih godina na desetine i na stotine, doneo veliko zadovolјstvo čitanja i znatiželјe i probudio u meni toliko nežnosti, lјubavi i opijenosti slikama koje su veristički otvarale svet Verinog detinjstva, bogateći tako i moj, gotovo arhetipski, spomenar na vremena koja su proživlјena, a koja, kako me Vera poznaje od detinjstva, osećam kao svoja i kao lična.

Naša banatska sela u šezdesetim godinama su imala tu neku posebnu i uzvišenu poetiku živlјenja kad je kao predanje, a i sećanje deda i baba, postojala čitava etnološka, religiozna, egzistencijalna i ritualna kakofonija životnih obreda sa kraja devetnaestog i početka dvadeset veka u Banatu, koji je bio u ondašnjim vremenima jedna od najrazvijenih i najumnijih regija, kako na prostorima Panonije, tako i čitave balkanske regije. U svojoj knjizi sećanja, Vera nam otvara kao na dlanu, te obrise tradicije i kroz svoju porodicu nam priča jednu univerzalnu priču o odrastanju, o lјudima koji su njoj najbliži i koje ona kroz čitav život neizmerno voli, ali nam daje i jednu širu i psihološki opravdanu sliku vremena kad je svet imao ideale i kad je bio mnogo drugačiji nego danas. U šezdesetim godinama život je imao smisla i svemu se znao red. Odrastajući u jednoj porodici koja je bila ispunjena lјubavlјu i razumevanjem, gde je intonaciju živlјenja davao otac Svetozar a podržavala ga majka Desanka, naša autorka je već od samog detinjstva imala onaj pozitivan i kreativan odnos prema životu, što je do današnjih dana zadržala. U pričama, njen ton, kad govori o ocu Svetozaru u prvom licu, često je do bola ličan i iskren, prepun lјubavi, prepoznavanja i identifikacije koji se kao sećanje na njega vraća i obliva autorkine misli.

Verin jezik u pričama je čist, prefinjen i bogat pesničkim i prepoznatlјivim slikama.

„Ni na nebu ni na zemlјi” je knjiga koja se čita u jednom dahu, a lični autorkin ton daje joj šarm i dokumentarnost asocijativne proze koja jednako spaja arhaično i moderno i koja nam sa zavodlјivošću pripovedanja otvara vrata percepcije, bilo da se govori o vremenima stradanja u najstrašnijim logorima za vreme Drugog svetskog rata ili o dečijim i mladalačkim nestašlucima i lјubavima. Vera nam, pričajući priču o svome ocu, u ovoj knjizi, kroz ideje koje iz konteksta izbijaju, otvara i vlastiti put oboženja koje se uvek doživlјava kroz fizičkog oca koji ujedno personifikuje i našeg zajedničkog nebeskog oca. Taj trenutak spoznaje Boga kroz oca na mene, kao religioznog čoveka, ostavio je snažan, do suza, a bez patetike, utisak koji je najkatarzičniji deo ove knjige. Iskrenost kojom Vera kao na ispovesti pred pričešćem govori o Svetozaru, koji je stožer okuplјanja svih priča u knjizi, je toliko velika i zadivlјujuće čista da na trenutak imamo utisak da je sam Gospod potaknuo autorku na ovaj, bez obzira što je kroz čitav život drugačije učena, bogotražitelјski put.

U mom dosadašnjem životu pročitao sam mnogo rukopisa i knjiga, ali je veoma malo onih koje su u meni probudile tu energiju pročišćenja, oslobođenja i vaznesenja duha kao knjiga ispovesti o drugima Vere Budić Bešlin, koja nosi naziv „Ni na nebu ni na zemlјi”.