Ni na nebu, ni na zemlji

Još kada sam se ja rodila pričale su se bajke o vilama, princezama i prinčevima. Uglavnom se u njima govorilo o dobru i zlu, pa je živela i jedna vila Grdana, simbol pakosti i moćnog zla. Ja se nisam rodila kao princeza, ali je ipak bila velika sreća što je Grdana tih dana bila smrtno bolesna. A Bog je, prolazeći tuda, čuo moj plač i došao da me smiri. Pa sad, kad je već došao, a on je ipak Bog, odlučio je da mi nešto pokloni, red bi bio.

Čim sam počela da budem svesna sebe, da spoznam ko sam, shvatila sam da sam dobila poklon neprocenjive vrednosti. Isti onaj kojeg je i tati dao. Bio je to dvorac, ni na nebu, ni na zemlјi. Tu negde blizu onih gore, a i onih dole. Izgleda da sam morala biti dovolјno blizu da čujem božja šaputanja. I tako me je kroz ceo život vodio njegov glas.

U tim visinama, ni na nebu, ni na zemlјi, u tihim večernjim satima, kad god sam bila sama, ja sam razgovarala sa Bogom. Nesvesna toga, znala sam samo da su ti sati samoće uvek bili nekako čarobno lepi.

Dugo nisam verovala u Boga, pa sam odjednom spoznala da me je on sve to vreme čuvao i voleo. Onda je lјubav postala obostrana. Tek tada sam razumela vernike kad kažu: „Boga treba najviše voleti, jer je on u svima nama.“ A onda sam čitajući saznala baš to: da je naša podsvest baš to, deo Boga u nama.

Mogu ipak biti zahvalna Bogu za sve darove koje mi je dao. Nisam baš sve iskoristila, ali su mi uveliko pomogli da preguram život. Bože, ja nisam cabe sedela na tom pijedestalu koji si mi dao, jer odatle se sve vidi bolјe i bolјe razume. A onda mi je u ruke, ne znam kako, došla knjiga o Nikoli Tesli. Iz nje sam naučila upravo ono što i od tebe. Kad se nalaziš pred teškim problemom ne boj se, samo kreni putem instikta, tada zanemari logiku. I to je tačno i ja sam znala da je bolјe da me kroz život vodi srce, a ne glava.

U meni je uvek bilo puno lјubavi za sve i za- to sam uvek bila srećna, jer sam tu lјubav delila nesebično, a što sam je više delila, nje je bilo sve više i više u meni, jer lјubav se davanjem ne troši, već uvećava, kako je to neko rekao.

U meni nikada nije bilo zavisti, pakosti, daleko bilo, mržnje. Pa ja sada znam kako sam noću mogla i s tobom, tata, tako puno da razgovaram. I tebe je Bog smestio u kuću, ni na nebu, ni na zemlјi. Valјda te zato toliko osećam u sebi.

Bože, hvala ti!

Danas se često pitam kako bi izgledao moj život da je tata ostao živ. Naročito je pazio na nas devojčice, njegove ćerke. Vodio je strogo računa o našem rastojanju od dečaka. E, tu ni slika, a kakvi živ dečak, ne može blizu. Uvek je govorio „Prvo škola, pa momak”, a sestra i ja smo imale odgovor: „E, onda će svi momci biti rasprodati!”

Ja sam bila mala, ali, eto, pa ja sam već tada počela da pišem. U osnovnoj školi je bio popularan spomenar, a ja sam počela da pišem i dnevnik. U dnevniku su bile slike dva dečaka, a nijedna devojčica - sumnjivo. Jedan dečak je bio jedan slatki Srđan, ali njega smo svi voleli kao rođenog brata. Ovaj drugi je, moram priznati, bio već tada smrtno zalјublјen u mene. Dolazio je uveče ispred moje kuće, nadajući se da ću ja izaći na ulicu i čekao dok se ne pogase svetla. A ja o tome pojma nisam imala. To sam čula pre jedno desetak godina.

I tako je moj stariji brat, čeprkajući tamo gde ne treba, našao moj sakriveni dnevnik. Naravno, odmah ga je odneo tati, samo da me nasekira.

Tata je ozbilјno shvatio moje rano interesovanje za dečake i dobro me izgrdio, hajd’ da je bio jedan, već odmah dvojica. Nije to dobar znak. Održao mi tata predavanje. On je tako voleo da drži predavanja, izgleda da sam i to nasledila od njega. „Neću to više da vidim, jel’ jasno?“ Jeste, jasno mi je, ne bi ni sada video da ovaj nije morao da čačka po mojim stvarima.

Zato se ja sada pitam, da li bismo sestra i ja ikada imale momke. Tata bi ih sigurno čekao s puškom, pa dok bi ulazili propratio bi ih ledenim pogledom. Umeo je tako ponekad da pogleda, pa je izgledalo kao da se to plavetnilo okeana u njegovim očima pretvorilo u led. Pa ko sme, nek se vrati, nek dođe opet.

A sinu je bilo sve dozvolјeno. On je, verovatno, uživao u bratovim avanturama s devojkama. Nisam ništa rekla, ni da ih je bilo, ni da ih nije bilo.

Moja sestra je već imala simpatiju, ali imala je i dvadeset godina. Tata je tačno znao ko je taj. Pitao je često, videvši ga kako preko puta biblioteke sa ostalim momcima sedi na ogradi parka, šta dangubi tamo onaj „gulanfer". Dakle, Maričin prvi momak zvao se Gulanfer.

Ali bolјe što nije ostala sa njim jer bih joj ga ja, kasnije, verovatno otela. Bio je lepši od svakog filmskog glumca.

Naši životi bi sigurno bili drugačiji, bolјi ili gori, nikada nećemo saznati.

Tata, volela bih da to možeš da znaš. Danas ti vraćam dug i završavam ono što si započeo. Nikad nisam verovala da si stvarno umro. Od tvoje smrti počela sam da verujem u zagrobni život i u reinkarnaciju, a najviše u to da lјudi kao ti ne mogu da nestanu.

Nosila sam te u sebi i uvek imala utisak da me mratiš, da ćeš se pojaviti tu negde, ispred mene.

Ti i mama ste tamo neke davne godine meni po- klonili život. A ja danas produžavam vaš, koji će od ovog trena biti večan.

Nedavno sam pročitala reči jednog mudraca iz jednog zabačenog sela sa Himalaja. To je selo daleko od svake civilizacije. U njemu lepo žive lјudi, isto onako kako se živelo i pre hilјadu godina. A on kaže (parafraziraću): „Živite svaki dan kao da je poslednji, jer prošlosti nema, to se zove istorija; budućnosti takođe nema, to je izmišlјeno. Živi se samo danas i zato iskoristite svaki taj dan, iskoristite svako danas da živite."

Hajdemo, da živimo!