Kako je nastala ova knјiga

Jednog lepog letnjeg dana bila je u domu kulture neka predstava, pa sam krenula da je vidim. Na ulazu u naš Radnički dom sretnem mog druga iz detinjstva, Radovana. Nije bilo baš: „Ruke šire, u lica se lјube“, ali ja znam da sam se baš obradovala kad sam ga videla.

Poveo me je na terasu, gde su sedele njegova supruga i ćerka. Ćerku sam mu sada prvi put videla. Izvini, Radovane, ali prava Hercegovka, kao majka.

Kako je nastala ova knјiga

Moj komšija, pisac, pesnik, istraživač, avanturista, duša veća od njega, a i on povelik. Ne znam kako je toj duši u tom telu koje je hrabro poklonio životu. Radovan je svima pokazao kako se život živi svakog dana, kako se ništa ne ostavlјa za sutra, pa sutra opet tako, jer njegovoj raznolikosti nema kraja. Zato on zna i šta je uspeh i šta je neuspeh i šta je rizik, koji ili donosi ili odnosi, što zavisi od procene.

Ako je neko živeo svaki dan kao da je poslednji, onda je to Radovan. Bog mu dao sreću da razume život. U vezi sa tim, Ivo Andrić je rekao nešto ovako: „Toliko smo se plašili u životu nekih stvari, a nije trebalo, trebalo je živeti.“

Radovanov duh je prepun energije, nadahnuća, ideja, čiji su prozori od preko puta gledali u moje, čiji su konji pratili Božiće, čiji je otac pisao pesme, čija je porodica, kao i on sam, pripadao nekom drugom vremenu, mnogo napred.

Tako će i njegovi talenti, ostvarenja, uverena sam u to, doživeti divlјenje i u narednom veku.

Kada se Radovan rodio, svi su ga jedva dočekali, ali i dve male devojčice iz komšiluka. Molili smo njegovu mama Tasu, kako ju je on zvao, da ga guramo u kolicima. I sad, zamislite, kakva je meni danas čast što sam iz tih kolica i ja izgurala ovakvu gromadu od čoveka, velikog čoveka koji preti da bude još veći. Nisam slučajno rekla da preti, jer ima u Miloševu i lјudi koji ga ne vole. E, pa to vam je ono: „Uspeh se nikome ne prašta.” Ali, suština toga je u rečima velikog filozofa Šopenhauera da se treba izdići iznad gomile, što je Radovan i uradio.

Za Šopenhauera lјudi su četvoronošci, te svaki čovek koji se tokom života ne podigne na dve noge nije ni zaslužio da živi. Suviše surovo, ali tako je on razmišlјao.

I sad, sve ovo nije slučajno. I taj naš susret nije slučajan, jer da se tada nismo sreli ove knjige možda ne bi ni bilo. A možda je ne bi bilo ni danas da ja nisam u poslednje vreme pročitala neke čudne knjige koje su mi pogled na svet zaista promenile za sto osamdeset stepeni. Ako postaviš sebi pitanje šta je smisao života dobićeš odgovor od veoma zanimlјivog pisca, Roberta Šarme: „Smisao života je život sa smislom" ili „Veličina dolazi kada započneš nešto što se ne završava s tobom.“

Šta hoću, u stvari, da kažem. Toga dana, kada si me dotakao rečima, tihim, smirenim, a tako ubedlјivim, osetila sam to kao čarobni štapić, ti si mene pretvorio u bezbroj ideja, puno nekih drugačijih razmišlјanja. Ti umeš tako da ohrabriš čoveka, tako brzo, jednim potezom da mu uliješ davno izgublјeno samopouzdanje, da odmah poleti tamo gde nije ona većina koja isto misli, ona većina koja procenjuje vrednosti, gde nije ona većina stoplјena u masu, koja se mnogo više razume u tuđe živote nego u svoj.

Kad često kažeš ono: „Samo mirno, samo opušteno“, kao da je sve moguće, samo je dovolјno da veruješ u to. U stvari, i ja mislim da je vera najveći pokretač.

Te večeri, prošlog leta, pitao si me jel’ pišem. Rekla sam: „Da, od kad sam se rodila“, a ti ni pet, ni šest: „E, ajde, sredi to do oktobra, da štampamo knjigu, pa idemo u Beograd na Sajam, gde ćemo imati promociju tvoje knjige na mom štandu.“

Naravno, i pored napisanih priča, nisam to mogla do oktobra da završim. Tada sam shvatila da je preteško knjigu napisati. Sve to vreme živela sam u nekom snu i želela da se taj san završi baš tako kako je Radovan rekao. A on je i tada znao koliko će meni značiti ova knjiga.

Reći ću još ovo, mada bih mogla još mnogo. Tvoja velika umetnost je u tome što si ostao isti, dobar, mogao bi se citirati jedan veliki pisac: „Evo čoveka."

Posle svih tvojih avantura, posle burnog života, ti pleniš jednostavnošću i pristupačnošću, a zna se da su najveći lјudi najjednostavniji.

Znaš li šta nas najviše vezuje, Radovane? To što su nam puni džepovi istih uspomena i što se ponekad ponegde sretnemo i probudimo prošlost.

A možda se jednom sretnemo svi, u nekoj drugoj dimenziji, kako tvrdi naš veliki um, Nikola Tesla.

Jer, čuda postoje, treba verovati u njih, jer čuda su čuda dok ih nauka ne objasni, a onda postanu naučna otkrića, a neka druga čuda čekaju da budu otkrivena, i tako u beskraj.