Proplanak sreće

I kad bih se ponovo rodila, volela bih da živim u nekoj šumi, ali pitomoj, na nekom svom zelenom proplanku, gde stalno sve cveta, gde je sve zeleno.

Da imam kućicu na drvetu i pravim od granja i grančica nastrešnice gde bi bilo puno cveća, visećih puzavica, a ispod te nastrešnice napravila bih sto i stolice od granja, gde bih legala kad sunce zalazi, a budila se pre izlaska da mu poželim dobrodošlicu i srećno ponovno rađanje.

Znači, opet bih ja bila tu, ni na nebu, ni na zemlјi, ali ne bih želela da imam sat. Volela bih da nikad ne čujem za vreme i da nikad ne znam koliko je sati.

Onda bih želela da reka protiče kraj mog proplanka i da je tako svetla i bistra da mogu da se ogledam u njoj.

A najviše bih želela da budem zdrava, jer ceo svoj život proživela sam bolujući, mnogo toga mi je uskraćeno, pa često, čak i hrana i voda.

Prevalila sam šestu deceniju, pa sad, lјudi, vidite ima li Boga. Mene da održi u životu mogao je samo Bog. Ceo život strepnja i neizvesnost. Najviše mrzim neizvesnost, ali ipak, i pored svega, moram reći da sam imala sreće.

Ne znam kako je tamo gde je tata otišao, možda me tamo čeka moj proplanak, sa druge strane duge, sunca i neba.