Stihovi moje sestre posvećeni tati

Oče moj mili, zašto Te nema više

da Ti kažem koliko srce boli,

da Te pitam, zašto su otišle kiše,

i zbog čega nikog ne mogu da volim?

 

Dođi, tata dragi, da mi vidiš suze,

i oči u kojima sreće nema,

da Te pitam, zašto su nestale staze

kojima je prošlo detinjstvo?

I zašto lepa uspomena drema?

 

Oče moj mili, zašto Te nemam više,

da Ti kažem, koliko srce boli,

da Te pitam, zašto se sećanje njiše,

i koliko se lepa uspomena voli.

 

Tebi, tata

 

Htela sam da Ti poklonim cvet...

plav, kao svitanje u našem kraju,

neka Ti vene na grudima...

...A ja ću da sanjam kišu u maju, suzu u oku,

zaboravlјene staze na brdima...

...Htela bih da Ti poklonim dugu i kap

rose sa svojih usana... Želela bih da me

pogledaš očima plavim, tata...

...A tada ću Ti pokloniti prve korake

svoje...

...I lamiion plavi što je na uglu naše

ulice činio lepšim snove moje.

 

Tuga

 

Opet je isti moj grad... dugo si ga se sećao, oče,

i sutra ću opet da sretam prolaznike

nasmejane, i znam da ću se radovati lјupkom

osmehu devojčice sa kikicama dok pretrčava

ulicu u ruševinama.

Ali danas... ja znam da je danas list

žut, tata ...kao zlato sjajan, da je

mesec najlepši na zalasku...

...Al’ ipak patim što dođe jesen... i

što više ne čujem čudnu uspavanku.

 

Tatine oči

 

I ove noći u svojim snovima

srela sam oči nasmejane

i sreću svoju u okovima, i kišu jeseni rane.

Gledam te oči neba pune, dok svetla se polako gase,

vičem: Tim očima sunca treba da jesen ranu krase,

A oči nestaju ...kiše dolaze

i liju mojim snovima,

Dok u dalјini svetla odlaze

i sreća moja sa njima.

...Pritajite se, ptice, on nikad neće stići,

...dalek put putuje, dug sve do večnosti...

Pritajite se krilate lepotice,

neka iz bagremove šume tišina nema poleti

u san njegov bez svetlosti...

Pa nek se maslačci u travi izgube

nek se visoke krošnje s vetrom polјube...

Nek preko vedrog neba munja sevne

i kiša topla kroz mahovinu poteče,

jer malo je bilo mladosti,

još manje istinske radosti...

Pritajite se ptice

na zapadu, dok sunčev se zalazak zlati

i ne budite zloslutnice!

... na dalekom horizontu,

gde se zemlјa sa nebom spaja,

put je do raja...

Pritajite se ptice,

bezbrojne zvezde repatice

zaspite nebo do kraja zvezdama... do uzdisaja...

Nek svaka suza, k’o biserna kap rose zablista,

nek misao na njega bude kristalno čista.

 

K’o lјubav

što nas u večnost spaja.

 

Marica Zvekić Bešlin