Jablanovi

Tata nas je, uvek, svemu lepom i dobrom učio, da volimo prirodu, da je crtamo, da budemo puno u njoj i da je poštujemo, jer sve je poteklo iz prirode. Pevao nam je i pričao poučne priče.

A ono što je bilo najlepše u prirodi, nalazilo se duž cele naše ulice, sa obe strane puta - jablanovi. Kažu, bili su stari, a izgledali su kao mladi prinčevi, visoki, vitki, zeleni, elegantni, čuvali nas od prejakog sunca, jedan pored drugog.

Visoke krošnje su pri snažnim vetrovima šumele tamo gore, čuvale nam strah, a u mirnim noćima tiho šumele najlepše uspavanke.

I odjednom, ogoli selo. Neko je odlučio da se jablanovi moraju poseći da bi se posadilo novo, mlado drveće.

Bila sam mala, ali seču jablanova doživela sam kao veliku traumu. Da volimo prirodu učila nas je i naša učitelјica Vida Nјegovan, izuzetna žena. Govorila je: „Deco, volite prirodu, jer ona lјubav lјubavlјu vraća."

A jablanovi popadaše kao vojnici pogođeni na bojnom polјu.

Dugo sam plakala za jablanovima. Selo je dobilo novo drveće, malo, pa debelo, a i mnogo truni.

I danas se sa setom sećam kako sam volela taj predivni deo prirode, najlepše drvo na svetu, njegovo gospodstvo — jablan.