Kajanјe

Sećam se jedne tužne epizode. Bila sam već udata, imala sam i dosta veliku ćerku, jedan od članova one komisije koja je htela tatu da pošalјe na Goli otok, zaželeo je da nas vidi sve troje, Svetozarevu i Desinu decu.

I, jedne nedelјe pozvala sam ga na ručak. Kada je došao, lepo smo ga dočekali i odmah primetili da je, u međuvremenu, doživeo ili izliv krvi u mozak, ili infarkt. Jedna noga mu je bila ukočena. Imao je palicu i teško hodao.

Ako je ikad imao savesti, izgleda da ga je sada malo jače poterala.

Primili smo ga lepo, kao najdražeg gosta, što je, verovatno, doprinelo da odjednom pukne, a onda su se prolile teške i gorke pokajničke suze. Svima nam je bilo neprijatno i žao, a i tata bi mu sigurno sve oprostio da je mogao biti tu na tom ručku, na kom su se pažlјivo birale reči, kroz evociranje uspomena na Svetozara Bešlina, mog tatu.