Poslednјa izgubljena bitka

Tata se dugo mučio, sve teže disao. Sve češće je dobijao upalu pluća, kada se, bukvalno, gušio. Kada izgubi vazduh, teško dođe do njega. Nјemu se od onog sitnog peska iz kamenoloma u logoru zatvorio prolaz prema srcu. Morao je na operaciju.

Operisao ga je u Beogradu, na VMA, u to vreme najčuveniji i najbolјi lekar, doktor Isidor Papo, ali iz duboke, postoperativne kome nije se vratio.

Tatina rođena sestra iz Beograda prva nam je javila da je tata izgubio poslednju bitku.

Onda se događa prvo, da ne možeš da veruješ. Ne, to nije istina. Mislili smo da to njemu ne može da se dogodi. Mamu je najviše pogodila spoznaja da ostaje sama s troje dece, na pola puta da završe škole i postanu lјudi.

Tata je bio veoma poštovan i cenjen čovek. Ispratilo ga je celo selo, s pijetetom čoveka, napaćenog sina, nad kojim je strepela čitavog života, jer je i u detinjstvu bio bolešlјiv. Ode pre nje. Zašto pre nje?

Ali najteže suze meni bile su suze mog dede. Jecao je moj deda, moj heroj iz rata, Solunac, moj vitez na konju. Stajao je sam, a iz očiju je tekla reka suza, jecaji su bili česti, tuga u njegovom malom telu širila se i tesno joj bi. Činilo se da nije tu, oči mu gledaju negde daleko. Ni kada sam mu prišla i zagrlila ga, nije se pomerio, oči su i dalјe bile tamo negde daleko, ko zna gde.

Tog časa čula sam neku gužvu. Mama je krenula na ulicu, niko ne zna kuda. Baš tada se komšinica vraćala s bunara, sa dva šavolјa vode na obranici. Mama je prišla, nagnula jedan šavolј i dugo pila vodu. Doktor je išao za njom, a posle nam je rekao: „Da mama tada nije pila vode, imali bismo dve sahrane, jer su se njoj skoro izjednačili donji i gornji pritisak.”

Tu su bili i svi tatini drugovi, svi iz logora. O smrti su zaboravili da misle, potisnuli su je daleko iza sebe. A ona se, iako jednom pobeđena, ipak vraća, postoji i neuništiva je.