Ljubljenko

Ljubljenko

Kad god sam sama i kad mislim na tatu, ja se sećam. Ređaju se slike mog detinjstva dok je bio živ.

I kad u letnjim večerima izađemo na ulicu da se igramo, on nas motri sa prozora. Skupi se tu puno dece. Tih godina noći su bile osvetlјene samo mesecom. Mesecom i vedrinom sparne noći. A tata na prozoru. Ne vidi se, a on vidi sve. I kad mi, naravno, zaboravimo na vreme, pa dođe ponoć, samo se čuje njegov glas, a iz glasa se oseća da su mu usne nasmejane: „Hajde, deco, jel’ dosta tog lјublјenka?" Svi se smejući razbežimo kućama rumenih obraza, jer smo igrali „fote na lјublјenje".

Kod svojih baba i deda dolazili su unučići iz Novog Sada, Beograda, Kikinde. Oni su svima bili interesantni. Odmah se sve devojčice utrkuju koja će biti zanimlјivija gostima.