Ručak

Mama je četiri puta premeštala vrata, šetala ih oko kuće, ali odasvud duva, pa duva, dok nisu stigla taman tamo gde treba.

Tu je, čim se izađe iz predsoblјa, bio zabetonirani plato, gde smo leti iznosili sto i tu, u dvorištu, ručali.

Leti se i kuvalo u letnjoj kujnici, u dvorištu. Te ručkove smo i brat i ja dobro zapamtili, naročito kad se pekla riba, od čijeg si mirisa (smrada) mogao da se skloniš samo u vrh bašte.

Grašak, boranija i spanać su jela iz naše bašte, a čušpajzi od ovog zeleniša bili su svima omilјeni, osim bratu i meni.

I mamu i tatu jako bi lјutilo kad mi nećemo da jedemo. Tata bi se ozbilјno razlјutio: „E, što nama u logoru nije bilo spanaća ili graška ili boranije, to bi nas održalo u životu. Znate li vi šta je glad?“, vikao je tata, a mi jeli, pa ispovraćali, spanać naročito.

Ribu nismo ni u usta stavlјali. U to vreme deca su dobijala riblјe ulјe za jačanje organizma. Ništa gadnije u životu nisam stavila usta. I tada smo to eskivirali na razne moguće načine.

Riblјe ulјe nam je bilo noćna mora. Bacili smo ga jednom preko kuće, u susedno dvorište, pa smo slučajno flašicom pogodili u glavu čika Avu, prvog dobrog komšiju. Posle je bilo malo gužve oko toga.

I danas, kada znam koliko je riblјe ulјe dobro za organizam koji raste i jača, ne bih ga ni pomirisala u tečnom stanju.

Kasnije se pojavilo u malim crvenim kapsulama. Ne znam ko je to smislio, ali svaka mu čast i veliko hvala.