Petao Tule

Petao Tule

Imali smo u dvorištu puno kokošaka. Bile su to koke, nekako, mahagoni boje. Prelepe, mi smo ih pripitomili, tako da nisu bežale od nas, pa je često bio problem da li će se neka nedelјna supa jesti ili neće. Tada smo još stanovali preko puta dede i majke, u kući pred kojom je stražario Borislav Jegorac.

Među kokama je bio i jedan predivan kočoperni petao. Sigurna sam da je znao da ga volimo. Ali, jednog dana kunja petao, ne može da diše, zviždi mu u grlu, muči ga, ugušiće se.

Uzme ga tata da vidi šta mu je. Žao nam svima da ne završi u loncu. Tata je odmah video da se petlu nešto zaglavilo u guši, ne može da proguta. I Svetozar, bivši berberin, ima pribor za brijanje, naravno, i oštar brijač. Dezinfikuje tata brijač, uhvati petla, proseče mu gušu i izvadi koren od paprike. Petla je to, sigurno, bolelo, naročito posle, kad je stiglo na red ušivanje, ali kao da je znao taj mali živinski mozak da će mu to spasiti život. I jeste. Nazvali smo ga Tule. I kad je u vrh bašte, kad vikneš „Tule“, on trči, leti, čuje se lepet krila. Dolazi, milujemo ga, on se, prosto mazi, kao neki kućni lјubimac, što je i postao.

Ja ne mogu sada da se setim šta je posle bilo sa njim. Jedino se sećam jednog ručka na kom baš niko nije uzeo ni jedan zalogaj, ni kašiku supe. Izgleda da je u njoj završio naš Tule, a kako i zašto, nikada neću saznati.