Disnator

Svake godine kada se približavao 29. novembar, baš na taj praznik, klali smo svinje. Sada mi ovo „klali“ zvuči užasno. Moglo je mnogo nekih stvari da ne bude u našoj kući, ali hrane je moralo biti u izobilјu. I to raznovrsne, i u velikim količinama.

Toga dana se puno radilo. Bilo je gostiju, žagora, a naravno, i šale i pesme.

Tatina sestra Vida živela je u Beogradu sa mužem koji je bio mesar. Imali su dvoje dece, sina iz njegovog prvog braka, i ćerku iz njenog prvog braka. Zajedničke dece nisu imali. Mi to dugo nismo znali, jednako smo voleli i Zagicu i Branka i gledali ih sa obožavanjem. Donosili su nam iz Beograda novosti iz sveta muzike, mode, filma.

Drugi mesar je bio moj brat od strica iz Novog Bečeja, Braša Bugarski. Nјih dvojica, pravi profesionalci, kao tandem, pravili su čuda. I niko ih u tom poslu, ni dan danas, nije mogao prevazići. Svi ostali su tačno znali, već uvežbani, šta im je posao.

Radilo se ceo dan, a predveče počinju pripreme za paprikaš. U paprikaš se stavlјa od svega pomalo, a najviše mesa. Hurke, krvavice, kobasice, švargle, čvarci u pripremi. Žene prave, nikad više takve, kiflice sa salom. Svi se toga dana prilično narade, ali kad veče dođe i začuju se zvuci tamburice, sav umor nestaje, sve što se toga dana pripremilo mora da se proba.

A moja Zagica, sestra iz Beograda, obožavala je pasulј, pa je moja mama, a njena ujna, znajući to, uvek kuvala i pasulј, da je iznenadi i obraduje.

Slanina ide u salamuru, a onda u sušaru, na dimlјenje. Imali smo slanine cele zime.

Kad počne večera, pa pesma, kad stigne još gostiju, tatini i mamini drugovi i drugarice iz logora i rata, pa komšije, a onda pozdravlјanje, radost, smeh i ona istinska sreća što će, preživevši pakao, sesti za carsku trpezu. A na trpezi razne salate, mamini specijaliteti, krastavci u vodi, što ja i danas obožavam. Pa kisele paprike, kupus, ajvar, pa bira ko šta voli.

A vino, vino crveno iz dedinog vinograda, pa malo rakije zbog raspoloženja. Pa počinje: „Aj-ca vinca-ca, vinca rumena, ha, ha“ i tako dalјe, pa svi prihvataju pesmu, nazdravlјaju jedni drugima, a mi deca smo tu da se sa njima veselimo, srećni, presrećni.

Mora da dođe na red i pesma zbog koje se ja uvek rasplačem. Čim počnu prvi akordi, mama žuri da me teši, a ja lijem kišu suza. Mama ih pomalo prekorno gleda, al’ oni se raspevali: „Drugarice, pozdrav’te mi brata, da ne kosi trave pokraj Save. Ako j’ kosi trave pokraj Save, pokosiće moje kose plave."

Tad su se, uz smeh, prisećali plesnavog hleba i usolјene ribe, a vode nema, strelјačkog stroja, gladovanja i teškog rada.

Sve to traje do duboko u noć.

Tako su izgledali naši paprikaši ili disnatori. Tata je uživao što smo i mi te večeri zajedno sa njima. Na licu mu se videla cela duša, a u njoj mnogo, mnogo lјubavi.

Ponekad, kad vino malo proradi, krene i neka suza radosnica, a umeo je da se raduje životu kroz male, sitne, svakodnevne stvari. Voleo je život i umeo u njemu da uživa, ali mu se baš nije dalo.

Čula sam ga jednom kako je rekao: „Znaš, voleo bih da doživim unučiće, jako bih voleo da upoznam taj osećaj kako se vole unučići.“ „A tek praunučići", dodajem ja. Danas ima petoro unučadi i četvoro praunučića. Kako bi on u njima uživao, čini mi se da bi se ponovo rodio.

Sreća da je mama dočekala i unučiće i praunučiće. Živa je i napuniće ove godine devedeset godina.