Prve i poslednјe batine

Kao Slobodana iz Vršca, kojeg su zvali Braša, tako smo i mi našeg zvali Braša. Moj brat Braša je još kao dete voleo da igra fudbal, a bogami i da prati fudbalske utakmice zajedno sa tatom. Navijali su za Vojvodinu iz Novog Sada. Sećam se njihovih glava, tik uz radio, tu novu, čudnu spravu. Nešto se uzbudlјivo događa. A onda, tata je lјut, viče, nervira se, a Braša plače. Od nemoći. Izgubio im tim, a to je bila velika tragedija. I tako iz nedelјe u nedelјu.

Braša nikada nije postao fudbaler, već kad je izrastao u visokog momka a košarka bila popularna, igrao je košarku, što mu je baš dobro išlo.

I tako je moj brat kao mali s decom iz komšiluka stalno igrao fudbal na travi ispred kuće. A nosio je naočari. Tako, jednog dana, u jeku igre, zove on Maricu i kaže: „Odnesi mi naočari unutra!” Sad ne znam šta se desilo, ali ona nije htela. Onda sam naišla ja, i meni je nudio da uzmem naočari i unesem ih unutra. „Što ih ti ne odneseš?”, kažem ja, ali bože sačuvaj da bi on prekidao igru. Kad odjednom, jedna prilično jaka lopta krenula je pravo ka njegovom licu i pukoše naočari, ali ono najgore što se tada moglo dogoditi, na svu sreću, nije.

Tata se tada toliko uplašio dok nije shvatio da su naočari jedine stradale, pa nas je odmah uveo unutra sve na „saslušanje”. Ja se ne sećam batina, a kažu da smo ih dobili svi odreda, ja se samo sećam tate kako u drugoj sobi jeca, sav bolan što je ruku digao na nas, ali i zbog onog što se moglo desiti.

Mi smo obilazili oko vrata, plašeći se da tati ne pozli, jer on nije smeo da se uzbuđuje.

Eto, to su te prve i poslednje batine kojih se ja i ne sećam, al’ mi zato pođu suze kad se setim koliko se tata zbog svega potresao.

Od tada, pa dugo posle tog događaja, moja sestra i ja, čim vidimo da naš brat ide da igra fudbal, viknemo mu: „Ej, ti, daj te naočari!“