Milena

Rodilo se u Novom Miloševu, jednom davno, sedam devojčica u jednoj porodici, sve jedna za drugom. Jedna od njih se posebno isticala prilikom odrastanja. A kada je odrasla bila je muškarac-žena, snažna, postojana, uporna, sa onom neverovatnom inteligencijom, te je u sebi gajila snažno samopouzdanje. Ništa je nije moglo slomiti, a ni ostale sestre nisu baš mnogo zaostajale za njom.

Otac im je otišao u rat, uhapšen je i odveden u Mathauzen i nije se nikada vratio.

Stasala Milena baš u vreme rata, uhvatilo je vreme opredelјenja, vreme kada se zbog drugačijeg mišlјenja, druge ideologije, gubila glava.

Milena je uhapšena kad i moja mama i odvedena u Ravensbrik. Ona se baš nije mirila s logorskim životom. Pokušavala je i često uspevala da ih nadmudri.

Bila je gladna, ali uvek gladna, kao i druge logorašice i krenula je jedne večeri u nemoguću misiju. Iza njihove barake bila je žica, ograda, a iza - sloboda. A i do te slobode se teško dolazilo, a šta posle, kuda i kako?

Ali iza ograde bile su i brukve. One brukve čije su im lišće kuvali kao čorbu. U tanjiru je bio iskuvan list od brukve, ali lista nigde.

Put do brukve bio je težak. Treba doći do WC-a u kojem je bio prozor prema napolјe. Ali da bi došao do prozora trebaju ti merdevine, a merdevine je čuvao ogroman pas.

Sačekala je Milena noć i krenula prema merdevinama na sve četiri noge. Kad je pas ugledao, uznemirio se, ali nije počeo da laje. Milena ga je gledala pravo u zenice i polako se približavala. Čudna je bila reakcija psa. Kao hipnotisan, podvio je rep i lagano oslobodio prolaz i pronašao drugo mesto za spavanje.

Milena je polako uzela merdevine, prislonila ih uz prozor i skočila na drugu stranu. Stala je, oslušnula, bila je tišina, čak se ni pas nije oglasio.

Međutim, bilo je teško povaditi brukvu iz zemlјe kad nemaš za šta da je uhvatiš, jer lišća nema. Iz tvrde zemlјe grebala je i kopala svojim rukama i noktima i tako vadila repu.

Ponela je kecelјu, da ih u nju umota kad se bude vraćala, a vratila se na glavnu kapiju i, gle sreće, uspešno se vratila s nemoguće misije. Glad je bila velika. Trebalo je sve to podeliti, da bude za sve.

I pitam ja mamu kad mi je ovo pričala: „I, jeste li se bar tada malo okrepile, utolile glad, koliko-toliko?“ Ona je rekla: „Ma kakvi, svi smo dobili toliko koliko je osmina kriške jabuke.“

Eh, kakva je to žena bila. Dao joj Bog da se i ona vrati iz logora.

Kada je stigla kući završila je Ekonomski fakultet i zaposlila se u seoskoj zemlјoradničkoj zadruzi, vodila je računa da u njenoj firmi sve ide kako treba i po zakonu.

Skretala je pažnju na mnoge nepravilnosti, na primer - trinaesta plata i slično. Niko je nije slušao, pa je ona tužila svoju rođenu firmu u kojoj je bila zaposlena.

Kada je kasnije otišla u Beograd, pročulo se da je Milena prišla grupi informbirovaca, možda postala i vođa grupe koja je bila praćena, pod sumnjom da radi protiv države. Onda opet nastaju muke.

Bila je, čak dva puta, na Golom otoku, a kako se odatle vratila? Sam Bog joj je dao snagu, njenom nepobedivom karakteru, volјi i snazi da ne odustaje od svojih ideala.

Volela je SSSR, to nije ni krila. Dok su je puštali preko granice, bila je u Rusiji, svojoj omilјenoj zemlјi. Kada se vratila, donela je komad ruske zemlјe.

Kažu da je kod kuće, u Beogradu, imala crvenu sobu u kojoj je bila komoda, a na komodi Lenjinova slika, pored slike komad ruske zemlјe, a do komode se stizalo po crvenom tepihu.

Kad god bi dolazila kući, u Miloševo, dolazila bi kod nas, kod svojih ratnih drugova. U međuvremenu, došlo je do razvoja nekih suprotnosti u njihovim idealima. Govorila je i mami i tati, a tu smo bili i mi deca i sve smo čuli: „Ostavite se tog majstora, prevaranta. Tito, ma ko je on? On ne ume ni da govori, a vodi ovako divnu državu, kakvu smo stvorili. Šta vam fali, zar ste slepi? Gde god ode ima dvorac, kao car, mesto za odmor, umoran čovek, od čega se umorio?"

Nismo znali da je ona, kad god dođe u Miloševo, pod tajnom pratnjom policije, pa smo i mi, naša porodica, podlegali, jedno vreme, sumnji da smo deo njene grupe.

I ubrzo se desilo da smo na televiziji, na drugom dnevniku, čuli gde su objavili: „Najzad uhvaćena i uhapšena grupa informbirovaca, koja je tajno radila protiv svoje države." Uz ime Milene stajalo je i ime njenog muža Đure.

Prošle su godine, vremena su se promenila, i jednog dana država je odlučila da pusti iz zatvora sve političke zatvorenike.

Milena je već bila sama. Đura je umro. Puštena je kući. Došla je u Miloševo, u roditelјsku kuću. Bila je već stara i bolesna, pa je tu, gde se rodila, i umrla.