Slobodan

Moram se setiti i Slobodana Pavkova iz Vršca, divnog druga, fudbalera, hrabrog čoveka, snažnog, istrajnog, ali možda sa malo više sumnje i neverice, a malo manje vere i nade da se iz tog pakla može izaći živ. Nije mu se dalo, nije izdržao prevelik teret na svojim mladim plećima. Pre nego što je umro, a umro je četiri dana pred oslobođenje, Slobodan je tatu zamolio da ode do njegovih ako preživi, da im se nađe, da ih bar malo uteši.

Znao je tata da tu velike utehe nema. Iako nosilac loših vesti, roditelјi su prihvatili tatu kao rođenog sina.Tražili su da im priča o Slobodanu, o svemu šta je radio, šta je govorio, šta preživlјavao.

Od tada smo postali najveći rod. Sećam se da smo išli u Vršac, u goste. Pred očima mi je jedna slika, kako stojimo i gledamo Vršački breg, a pamtim i jednu dobru baku u crnom, baka Milicu. I danas osećam njeno milovanje po mojoj kosi i vidim njen topli, setni pogled, prepun lјubavi.

Moj brat se zove Slobodan, a slika Slobodana iz Vršca, njegova lepota i danas krasi zid u našoj kući, u kojoj sada živi naša majka.