Mirjan Belić

Mirjan, tatin drug, meštanin, tri puta je, igrom srećnih okolnosti, za dlaku izbegao smrt.

Mirjan je bio dobar čovek, ali kako dobar? Retko dobar: kada te pogleda i pomiluje po glavi, prosto te obuzme milina, pa se za njega udvoji mesto u tvom srcu.

Pošto su logoraši u barakama spavali na daskama, a retko se moglo naći i po neko ćebe, to ćebe je imalo specijalan zadatak. „Kad bi neki drug uz tebe umro“, pričao je čika Mirjan, „ti ga pokriješ ćebetom, tako da ujutro, kad stigne to, dugo želјeno, parče hleba, često i plesnavo, tvrdo, ti dobiješ i za njega, danas dva, jer on, navodno, spava. Najčudnije je da nisu proveravali, jer bi to bilo sigurno strelјanje“.

Kad je jednom, drugom prilikom, Mirjan bio na saslušanju, sigurno su hteli da ga ubiju. Stavili su mu na palac neku skalameriju sa žicom, a drugu, istu takvu, pripremali za prst na nozi. Trebalo je samo uklјučiti struju, kad je, baš u tom momentu, došlo do neke gužve. Svi su ga ostavili i otišli, a on je pobegao. I čudo da mu se nisu vraćali. Gužva je izbila zbog nekog logoraša koji je bio prozvan, pa je od straha skočio u bunar. Ali, bio je još jedan, sa istim imenom i prezimenom, koga su, u stvari, prozvali, no strah je učinio svoje, bolјe i u bunar, nego u njihove ruke.

Svi su se sjatili da onog nesrećnika izvade iz bunara, jer ne može on da umre kako on hoće, kada su već tu specijalisti za lagano i teško umiranje.

Mirjana zlikovci nisu tek tako ostavili. Pr- vo su mu slomili ruku na dva mesta, ispod lakta. Kada je, posle izvesnog vremena, Mirjan prošao pregled, izveštaj je glasio „nesposoban za rad“, a kao takav premešten je u sobu za likvidaciju. I ovog puta ostao je živ. Bog ili sreća, neko je, sigurno, umešao prste, ako to, u stvari, nije jedno te isto.

Mirjan je, posle oslobođenja, došao kući, osnovao porodicu i poživeo sedamdeset devet godina. On i njegova žena imaju dve ćerke, još dva dobra čoveka, pa unuku, još jednog, a svi oni mogu biti ponosni na svog oca i dedu.

Ali i njega je, posle takvih stradanja u logoru, čekala još i vojska, tri godine. No, tamo je naučio šoferski zanat, pa mu je to dobro došlo kad se vratio kući, vozio je kamion. I ja sam se više puta vozila tim kamionom, koji je, mislim, u to vreme bio jedini u Miloševu. Nekog puta baš i nije bilo. Put smo kasnije gradili i mi đaci i jako mi je drago da sam i ja u tome učestvovala.

Dara, čika Mirjanova ćerka kaže da je njen tata umro mirno, sa svećom u rukama, kao da su se Bog i sreća dogovorili da ga ovog puta puste na zasluženi odmor i večni mir.

Često razmišlјam, posmatrajući život, i čini mi se da napaćeni lјudi duže žive, onda mi se čini da rođenjem čovek dobija i rok trajanja. Ljudski organizam Je toliko Jak, snažan, kao da Je znalački namontiran. Mislim da to može samo Bog.

A jedan naučnik me upravo uverava da više nema nikakve sumnje da smo postali od majmuna, dokazano je da su nam geni devedeset posto isti.

Ja u to, ipak, ne želim da verujem.