Tužna vest

Život ide svojim tokom, a mi idemo utabanim stazama. Na lјude koji nam mnogo znače mislimo često, ali izdaleka, a zovemo ih retko, jer život prolazi kao brza planinska reka i ne ide uz, već niz. A kažu da vreme ne postoji i ne prolazi, već postojimo mi koji prolazimo.

Kad se setimo, rešeni da uzmemo slušalicu u ruke, da pozovemo i da se čujemo, da se malo ispričamo, često biva kasno, prekasno.

To se meni juče desilo kad sam nazvala čika Sredoju, strepeći zbog njegovih godina i bolesti, da li je živ. Javi mi se njegova žena i odmah mi jasnim i oštrim rečima probode srce. Čika Sredoje je umro još pre dve i po godine, 29. maja biće tri.

Ne znam zašto nam niko nije javio, a ja htela da mu kažem da sam napisala knjigu koja i njemu pripada. A u knjizi su tri ratna druga, pa i četvrti, i mnogi drugi. Htela ja da ga obradujem, a sad znam da više neću moći da ga zaglim, ne znajući da li grlim tatu ili njega i da se „slatko“ isplačem na njegovom ramenu. Niko nije umeo tako da teši, baš onako kako treba, da te prigrli, da te teši nežnim rečima, da te umiri i pokaže ti da je i njemu isto tako teško.

Danas sam ja starija i život mi teško ide. Čika Sredoja ću žaliti do kraja svoga života, koji kao da je na izmaku. Samo saznanje da on postoji, da je još živ, davao mi je neki oslonac, jedan deo snage iz njega sam crpela. Osećam se kao da mi je otac po drugi put umro. Kad sam se malo sredila pričala sam sa njegovim sinom Ivicom. Obećao je da će doći, pa ćemo se i mi malo bolјe upoznati.

Tako je to, moramo se pomiriti, ovaj život je takav, lјudi dolaze i odlaze. Možda ima neki drugi, bolјi, lepši, veseliji. Možda, ja u to verujem.