Pajić Sredoje i Đuričin Dragoljub

Setila sam se ova dva divna tatina druga i saborca, logoraša. Vraćao se zajedno s njima iz logora, polako, pešice, a nisu mogli ni da hodaju. Trebalo je uložiti još taj zadnji, nemogući napor i stići kući.

Tata je bio najslabiji među njima, ali i onaj koji je uvek govorio: „Ja moram preživeti, ja moram stići kući!“, dok se uglavnom moglo čuti ono rezignirano i porazno: „Mi se odavde živi nećemo izvući!“

Jedno vreme Sredoje i Draga skoro su nosili tatu, sve više su ga vukli, jer već nije mogao da hoda, trebalo je sesti i odmoriti se. I dva dobra drugara su posustala, samo su se pogledali i krenuli bez tate. U tom jednom pogledu, u trenu je mnogo priča ispričano. A tata, videvši šta se događa, ne verujući svojim očima, samo im je doviknuo: „Dobro, idite bez mene, pa kad stignete kući, recite mojoj majci da ste me ostavili samog kraj puta, da crknem, kao pas!“.

Zastala su dva ratna druga i uz duboki pogled koji mnogo govori, uz kratko oklevanje, vratili su se po njega. E, to je ono: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci.“ Takvi drugovi postaju prijatelјi za ceo život, kumovi, rod rođeni.

Kad sam se ja rodila, čika Draga me je krstio i dao mi ime Vera, volim svoje ime, lepše ne bih ni poželela. Nosim ga ponosno jer znam ko je ta Vera bila, ali neću da kažem. Dovolјno je znati da je vera, uz nadu i lјubav spasla tri ratna druga, vera u život, dobrotu čoveka, bez obzira na okolnosti u kojima su se našli.

Čika Sredoje je često posle rata dolazio da nas vidi i dok je tata bio živ i posle njegove smrti. Kad bi čika Sredoje javio da će doći, u meni bi sve ustreptalo, pogotovo kada tate više nije bilo. Da bih se oslobodila te drhtavice morala sam, čim bi ušao, da ga zagrlim i da se isplačem na njegovom ramenu. Tada bi mi bilo mnogo lakše. Uvek mi se činilo da je sa njim još neko ušao. Da li je to bio tata i danas se pitam. Sa čika Sredojem sam se osećala kao u starim, dobrim vremenima, kada smo svi bili zajedno. Posle plakanja, dugo bi sedeli i pričali, smejali se i sećali. A kad se čika Sredoje smeje, nema slađeg bića na svetu. Zatvorio bi tada oči i onako čkilјeći, smejao se od srca, dobrog, divnog i jakog srca, koje, na sreću i divno čudo, još uvek kuca, bar kako sam ja mislila.

Kada su moji mama i tata očekivali drugo dete, Sredoje i Ruža su čekali prvo. Dogodilo se to 5. aprila 1949. godine. U taj dan, dakle, istog dana, meseca i godine rodila su se dva deteta, dva sina, od dva druga logoraša. Moj brat Slobodan i naš novi prijatelј, drug i brat Ivica. Eto razloga za sreću, slavlјe, a nesreća je ostala tamo daleko, u nekom ružnom snu.