Milenko Milovanov

Mladi rukovodilac SKOJ-a, Milenko Milovanov, čvrst, postojan, uporan, vraćao se toga dana sa više sastanaka. To je bilo 20. februara 1944. godine. I pored puno snega i divnog pejzaža, ulice su bile puste, jer su svuda krstarile fašističke patrole, čuvajući svoj sopstveni strah.

Poslednji sastanak bio je kod Svetozara, onda se, izbegavajući patrole koje su se muvale ulicama, vratio kući. Ušao je u sobu i javio se roditelјima koji ga više nisu ni pitali gde je bio, jer su to znali i strepeli od najgoreg.

Nije bio čestito ni sklopio oči od umornog dana, kada iznenada začu tresak dvorišnih vrata. Stao je na prozor. Nije imao kud. Kuća je bila opkolјena.

Uhvatili su ga i odveli na saslušanje u opštinu. Tamo je bilo još uhapšenih skojevaca. Očima im je stavio do znanja da on neće nikog izdati, ali i da oni izdrže do kraja.

Sutradan, u zoru, Milenka niko nije mogao prepoznati. Nјegovo telo pretvoreno je u bezličnu masu. Tukli su ga gde su stigli, skakali mu sa stola na stomak. Takvog su ga i dalјe tukli i mrcvarili. Čupali mu kosu, lomili prste, zavrtali ruke, zabadali šilo ispod noktiju, puštali mu struju kroz jezik, usta, uši i polni organ, vadili zube, pekli, ali srce je čvrsto stegnuto. Iz usta nije izašla ni jedna reč. Idućeg dana, popodne, zaprežnim kolima prevezli su sve uhapšene do želјezničke stanice. Prošli su celom miloševačkom glavnom ulicom, lјudi su izašli ispred kuća, užasnuti i sa suzama u očima.

Milenka su, celim putem, pridržavala dva druga. Moj tata, Svetozar, koji ga je poslednji ispratio, skamenio se kad ga je video. Strepeo je da je Milenko pod mukama popustio. Međutim, u tom momentu, drug ga je pogledao i dao mu mali, neprimetni znak. Tata je shvatio: „Ne boj se, nisam progovorio!”

Milenko je bio lep i dobar mladić, bio je pravi ukras miloševačke mladosti.

Svi zaroblјeni toga dana strelјani su.