Život je krenuo dalje

Život je krenuo dalje

Kad je tata čuo da se Desa vratila skoro se srušio od udara emocija koje su mu protresle celo telo.

Ne znajući šta je s njom, gde je i zašto je tako dugo nema, tata je, družeći se sa svojom tamburicom u dugim, besanim noćima svirao i pevao:

„I dugo sam te ček’o,

Al’ si ti daleko,

Umorno je srce moje.”

U drugoj sobi roditelјi su tiho plakali znajući koliki bol leži na srcu njihovog sina.

Nije otišao odmah da je vidi. Strepeo je da li će se oporaviti.

Bolelo ga je, bol se naselio tu negde u grlu, ne da mu da diše, sve dok u jednom momentu nisu popustile sve te polute muškosti i nije počeo da plače. Da tada nije prolio suze, mislio je da bi prepukao od lјubavi koja ga je celog obuzela. Ali bilo je tu još nečega, stalno se u sebi borio sa krivicom da snosi odgovornost, da se sve to njoj desilo zbog njega. Osećao se krivim i to ga je mučilo dugo, dugo, i posle, kada su se uzeli i konačno ostvarili svoju lјubav.

Mami je rečeno da ne bi smela da rađa decu. Ali kako, tako se voleti, a nemati dece, to je nemoguće. Sve preživlјeno, sve što je ostalo iza njih još više je pojačavalo želјu da se stvori porodica, da preko praga potrče deca, da, konačno, sreća zakuca i na njihova vrata.

I tako Desa rodi troje dece, treće je bilo pod znakom pitanja, a onda je tata presudio: „Gde su dvoje, tu je i treće.“ A to sam bila ja. Eto, tata je kriv što sam se ja rodila.