Oslobođenјe

Moje su priče malo konfuzne jer pišem po sećanju. Kako se čega setim, tako sednem i zapišem.

Kada je posle dugih, natčovečanskih, muka konačno došlo oslobođenje, u Mathauzenu je zavladao haos. Najpre trka, panika, zaglušujuća buka. Logoraši su se primirili u svojim barakama. Slušali su bez muka. Nada im je govorila to je to, oni beže, ovo je kraj, kraj rata, najzad tišina. Posle nekog vremena čula se škripa nekih teških mašina. To su tenkovi, američki tenkovi, saveznici, oslobodioci. Logoraši su polako izlazili da vide šta se događa. Nasmejani vojnici na tenkovima odjednom su počeli silaziti sa tenkova ne verujući svojim očima. Ti hrabri borci, koji su prošli pola Evrope u lјutim bitkama nemilosrdnog rata, padali su na kolena i sa glavom među rukama, plakali kao mala deca, dok su logoraši lјubili gusenice tenkova. Da li su to lјudi? Da, lјudi, a malo dalјe, na gomili leševa bilo je i živih očiju, koje više nisu tražile spas. Žurile su u večni san, tamo gore, u večni odmor od svega.

Sada je jedan kamen i to ogroman kamen pao sa srca, a onaj samo malo manji još uvek ih je zakucavao u zemlјu. Kako stići kući? Prvo peške, ali gde, kako, snage nemaš, a hrane nemaš.

Krenuli su kako je ko znao i umeo. Neko je stigao kući, a neko i nije. Neki su, gladni, čim su se dokopali hrane počeli da jedu, malo, pa još malo, iskušenje je veliko, a velika i glad, neutolјena devet meseci, pa i više, celu godinu, mnogi su tako umrli, nadomak kuće.

Skoro na pragu kuće, u Novom Bečeju, mog tatu je dočekao njegov brat od rođene tetke, po majčinoj liniji - Sima Bugarski, čuveni mesar. Pripremio je kola i konje, u kola je stavio puno slame prekrivene mekom tkaninom, jer je saznao u kakvom mu stanju stiže brat. Kad ga je dočekao nije ga prepoznao, sve se u njemu treslo od strahote. Sa tatom je bio i Mirjan. Stavili su ih da leže u kolima potrbuške, jer su im se, u to malo debelog mesa što je preostalo, uvukli crvi.

Tako su zaprežnim kolima prebačeni do kuće, do Miloševa. Sin se vratio majci, ili možda pola sina, ali biće on opet ceo, plakala je mati i odmah je počeo njegov oporavak, uz strogu kontrolu lekara. Za tatu se sve završilo baš onako kako je on i verovao, ni jednog trena nije posumnjao u to da se mora vratiti. Mislim da mu je baš ta čvrsta nada pomogla da preživi i dođe kući.