Kamenolom

Mathauzen je bio među prvim zloglasnim logorima smrti. Tamo se, slobodno se može reći, proizvodila smrt, najviše u kamenolomu, u kome je i Svetozar radio.

Tu je svaki čovek dobio svoj broj koji je morao tačno izgovoriti i usred noći i to na nemačkom. Na hilјade lјudi bez identiteta. I na strelјanju se prozivaju brojevi, kao na lutriji.

Rad u kamenolomu bio je najteži. Morao si nositi velik i težak kamen duž visokih klizavih stepenica pod stalno budnim okom stražara esesovca. Ko samo posrne, dobija udarac pendrekom, tako snažan da bi padao zajedno sa kamenom, povređen ili ubijen. Za povređene se zna, nesposoban za rad, znači, na gomilu sa leševima za krematorijum ili gasnu komoru. Ne mogu da shvatim kolike su tu bile šanse da se preživi. Odakle čoveku ta snaga, neuhranjenom, gladnom, hladnom, taj skelet od čoveka, zar je mogao sve to da podnese i preživi? Mnogi nisu izdržali. A sahranjivali su i žive i mrtve. Nјima nije bilo važno da li je neko živ ili nije, svejedno je išao ili u vatru ili u gasnu komoru. Vrhunac užasa - gasna komora. Na njoj je bio prozor kroz koji je svako od posetilaca logora mogao da gleda uživo ponašanje lјudi. Mnogi su i gledali kako se umire bez vazduha, u strahu i panici.

Kraj logora Mathauzen bio je jedan veliki dvorac. Pričalo se o njemu kao mestu rehabilitacije. Tako su izmučene lјude kojima je, navodno, trebala pauza u radu ili oporavak, vodili u dvorac. Tamo su se radili takozvani VIVO EXPERIMENTI. Eksperimenti koji se inače rade na miševima i pacovima, pa i na psima, rađeni su na živim lјudima, naživo, bez anestezije. Nјihovo vrištanje i bolno urlanje pokrivala bi preglasna muzika: operske arije, klasična muzika, muzika ponikla u civilizovanim zemlјama. Mnogi operski pevači, kompozitori najlepših arija, bili su baš Austrijanci. U logorima su radili specijalno obučeni lјudi za sporo i bolno umiranje.

Sve te strašne priče koje smo slušali kao deca nisu nas potresale, kao što njihov eho danas razara i boli.