Rad u logoru

Rad u logoru

Desanka, moja mama je, kao i druge žene, radila u fabrici aviona na sklapanju delova motora. U vreme kada je bila ciča zima gvozdeni delovi su se lepili za ruke, telo se čas treslo od hladnoće, čas gorelo od vrućine, mraz umrtvi sve nerve, a ti moraš da radiš. Jedva se odlepi deo od ruke, nekome je skidao i kožu, pa su se stvarale bolne rane. Sever je to, zime su surove.

Žene su se dogovorile da sabotiraju, da nekako onemoguće motor da radi. Bilo je dovolјno da se deo na kome je radila mama, ne stegne kako treba i avion neće poleteti. To su i radile i radovale su se što će manje aviona poleteti na našu zemlјu, koja je i inače bila u plamenu.

Onda je stigla kontrola koja je jedno vreme nadgledala njihov rad. Tada su se trudile da rade kako treba i što bolјe, da su bile čak i pohvalјene. Čim je kontrola otišla, sabotaža se nastavlјala. Da su nekim slučajem uhvaćene, sve bi bile strelјane.

Za mamu ovo, ipak, nije bio put bez povratka. Stigla je kući sa trideset kilograma. Roditelјi je nisu prepoznali, a oporavak je trajao dugo, uz stalni lekarski nadzor.

Konačno, posle godinu dana na sigurnom, bila je u toplom krevetu, kraj oca i majke. I u najvećim nesrećama ima i sreće. Dobro u svemu tome je što joj krevet nije postao sudbina. Oporavila se i opet bila lepa, kao nekad. A šta je ostavilo neizbrisive tragove u njenoj duši, samo je ona znala. I pored svega bila je jaka, pokušala je sve to da ostavi iza sebe i nastavi tamo gde je stala.