Počinјe rat

Što se mame tiče, ona se ipak, kod tolike pažnje i nežnosti, ne znajući ni sama kada i zašto, izgubila u plavetnilu uvek nasmejanih očiju moga tate.

Mladost je tek počela kada su se na nebu počeli sakuplјati modroplavi oblaci. Odasvud se širilo neko raspojasano zlo koje će ubrzo zahvatiti celu Evropu.

Veliki su želeli rat da bi uništili nemoćne i male zemlјe. Da im uzmu sve, ali nisu ni sanjali da će, i pored sve sile, naići na veliki otpor.

Počinјe rat

Naša zemlјa se spremala za odbranu. Nemci iz Miloševa staju na stranu osvajača, Nemaca pod Hitlerovom komandom. U Miloševu se organizuje pokret otpora, uglavnom od mladih idealista, komunista, koji su se digli protiv fašizma.

Mladost ne misli na opasnost, na rizik, na mogućnost pogibije, mladost hrabro ustaje i ne sluteći kakve strahote rat donosi, ustaje da brani svoju slobodu, svoju domovinu.

Mama i tata su se već zavoleli, pa kud on, tu i ona. Bili su na partijskom sastanku kad je počela racija. Neko ih je izdao i oni su se razbežali na razne strane. Mama i tata su pobegli u kukuruz i da su ostali tamo ne bi ih pronašli. Ali, kako mama kaže, požurili su da se domognu svoje kuće i izašavši iz kukuruza bivaju uhapšeni i odvedeni u opštinu na saslušanje.

Tata se ponadao da će tadašnji predsednik opštine, naš čovek, garantovati za njih, ali se prevario. Kad su ga pitali da li može da potvrdi da oni ne rade protiv nemačke vlasti, predsednik je rekao da ne može. „Kako ne možeš, jel' sam jutros bio da te obrijem?“, pobunio se tata, ali predsednik je ostao pri svome: „A, ne znam ja gde si ti posle bio, te ih je tako osudio na put bez povratka, na godinu dana pakla.

Tako su Svetozar i njegova Desa krenuli u neizvesno, nepoznato, niko nije znao kuda ih vode, ali su svi slutili zlo. Stočnim vagonima su stigli u logor u Zrenjaninu, pa u Banjicu, gde razdvajaju muškarce od žena.

Žene su dugo putovale. Voz je prošao kroz celu Nemačku dok se nije zaustavio na krajnjem severu, u blizini Baltičkog mora. Bio je tu Ravensbrik, ženski logor, gde se radilo u fabrici aviona.

Muškarce su odveli u zloglasni logor smrti Mathauzen u Austriji. Logor za koji se slobodno može reći da je bio proizvođač smrti, u kome se najviše i najteže radilo u kamenolomu.

Sećam se da je mama često govorila: „E, nema ništa gore nego kad žena ženi sudi“, a njoj su one sudile.

Žene su radile u fabrici aviona, u dugim podzemnim hodnicima i dvoranama. Imale su na sebi dugu platnenu košulјu, obučenu preko golog tela i drvene klompe na nogama. Košulјe su im povremeno dezinfikovane, tako da su logorašice gole čekale da se osuše da bi ih opet obukle. Za to vreme stajale su u dvorištu, usred zime, na snegu i mrazu. I, dokle ide zlo koje se usadilo u mučitelјe. Morale su da stoje na rastojanju jedna od druge, raširenih ruku, kako se tela ne bi, jedno uz drugo, grejala. Tu su žene padale, neke mrtve, neke polumrtve. Odmah su odnošene na gomilu leševa i čekale da ih lopatama ubace u vrelo grotlo krematorijuma.

Kad god sam pitala mamu da li se plašila za svoj život, da li ju je hvatala panika, očaj, nemoć, možda bes, uvek mi je govorila: „Ne, ja sam samo trpila i čekala da se to završi. Znala sam da se mora završiti, da sve ima kraj, pa da će, valјda, i tom zlu doći kraj.“ Kao da je osećala da će ona, ipak, preživeti. I sve je izdržala, ali ne bi još dugo da zaista nije došao kraj rata, u poslednjem momentu za mamu, ali kasno za mnoge žene koje su završile na strelјanju ili su umrle od iscrplјenosti, gladi i zime.

Viorio se crni dim iz visokog dimnjaka krematorijuma. Iz pakla na zemlјi, u raj na nebu. Tako bi bar trebalo da bude po pravdi boga.