Moja mama

O mami ću, možda, nešto manje pisati jer je mama živa, još je sa nama, na našu sreću, a toliko sam strepela da se njoj nešto ne desi, pa da ostanemo sami.

Mama će sledeće godine napuniti devedeset godina. Čak se nije mnogo promenila. Kuk je slomila kada je pala, pa su se i kolena poremetila, sada je sve boli, ali ona se kreće, kuva, pere sudove, nikome ne da da joj pomogne, jer to neće valјati. Naučila je da sve uradi svojom rukom, jer je samo to dobro urađeno.

Mama je, uz sestru Smilјu, odrasla na imanju grofa Telečkog. On je imao dvorac između Bočara i Novog Miloševa. Kako je grof više boravio u Kikindi nego na svom seoskom imanju, gde je bilo mnogo posla i problema, ali i nezadovolјnih radnika (biroša, mađarski), morao je da postavi upravnika.

Moja mama

Mamin otac, Dragolјub Šijački, išpan, vodio je imanje i morao je biti strog i nepopustlјiv pred raznim pritiscima selјaka. Pri tom je morao da u svemu udovolјava grofu kako ne bi ostao bez posla. A imao je dve ćerke, jedna lepša od druge. Obe su išle u školu u Kikindi. Tamo ih je vozio gazdin fijaker. Kada se pred rat sve počelo rušiti, grof je nastavio da živi u Kikindi, dok je žena sa decom pobegla u Nemačku. Grof Telečki bio je farmaceut i sve vreme je živeo sa porodicom u Kikindi, gde je imao svoju apoteku, dok su povremeno dolazili u svoj miloševački letnjikovac. Tu je ostao do kraja svog života.

I u svom tom rasulu moj deda je ostao bez posla. Na nesreću, nije više mogao ni decu da školuje.

Učitelј Dragolјub Stajić ubeđivao je dedu da se snađe za Desanku, jer je za nju velika šteta da ne nastavi školovanje. Ali šta se može, mama je otišla na šnajderski zanat i postala dobra šnajderka, a Smilјa je postala dobra domaćica.

Kad je odrasla, postala je prelepa devojka crne kose, crnih, pomalo iskošenih očiju, što je njenom licu davalo neku posebnost, tajanstvenost, retku na ovom podneblјu. A tata je sanjao samo o njoj, samo njoj je pevao.

Mi, Desina deca, danas znamo da je veliki promašaj u maminom životu što nije išla dalјe u školu. Vrlo je radoznala, vredna, bistra i talentovana, što se i kasniJe pokazalo tačnim, kada je ostala sama s troje dece, a svi na pola puta da postanu lјudi.

Borila se tako sama da nam pruži sve mogućnosti da se školujemo i tu pokazala svoje znanje, umeće, snalažlјivost i izdržlјivost.

Mamina mama, Zorka, moja druga baba, bila je oličenje dobrote. Mireći se s činjenicom da je decu izrodila sa veoma dominantnim i dinamičnim čovekom, malo preke naravi, naučila je da sluša i trpi.

Deda Dragolјub je izbegao mobilizaciju u austrougarsku vojsku tako što se sam za to pobrinuo. Trlјao je svoje oči duvanom sve dok mu nisu pootpadale sve trepavice. Kako je živeti bez trepavica ne znam, mi smo se na njega, takvog, navikli, ali on je izbegao vojsku.

Voleo nas je, a baba nam se uvek radovala, imali smo sreće da imamo babu i dedu i sa tatine i sa mamine strane, koje smo podjednako voleli.