Pre spavanјa

Kasna je noć, prošla ponoć, a ja ne mogu da zaspim. Boli me glava, a bol ide preko vrata, kičme, do krsnog dela, pa kroz sve ostale kosti. Morala bih da ležim, a ja sedim i pišem.

Sećanja dolaze iz neke daleke prošlosti, otvaraju se vrata i iz izmaglice zimske noći ukazuje se neko lice nikad zaboravlјeno, neke oči koje nikad usahnuti neće u mom sećanju. Ispred mene se smeše dva plava oka. Bele se zubi i plave oči i učiniše ovu mračnu, maglovitu noć svetlom. I zato se meni ne sklapaju oči, bojim se iščeznuće taj dragi lik ispred mojih umornih, neispavanih očiju jedne bake od šezdeset tri godine.

Pre spavanјa

A imao je samo četrdeset dve godine kada se njegov život ugasio i kada nas je ostavio same sa mamom, naš dragi otac, moj mili tata, čiji život je bio smena radosti, pa tuge i bola, pa opet to, ponovo, ispočetka, kada svim svojim bićem osećaš da živiš, da taj život često upravlјa tobom, a ređe ti njime, kao da ti ga je neko isprogramirao.

Noć prolazi polako i neprimetno, a ja pokušavam da iz sećanja na tebe, tata, prepoznam još neke tvoje divne osobine, divne crte tvog karaktera. Trudim se da što bolјe i više upoznam sebe i otkrijem te, velikim delom, u sebi.

Nismo te dobro ni poznavali kada si umro, a ja sam stalno očekivala da ćeš se vratiti, jer ti nisi bio od lјudi kome može da se desi da umre. Ljudi poput tebe ne umiru. I mislila sam kad god neko otvori vrata da se to ti vraćaš, istovremeno potpuno svesna da je to nemoguće.

Strašno je kad svog oca upoznaješ preko sećanja ili kroz sećanje petnaestogodišnje devojčice. Sa mnogo više godina danas, ja tačno znam da si ti ceo u meni, a ono zajedničko u nama je saznanje da, što se čovek više upinje da čini dobro, da pomogne, sve više „čini zla“, sve više je omražen i odbačen. Niko ga ništa ne razume ili neće, bolјe reći - ne može, jer ipak smo svi mi lјudi različiti i to je tako, drugačije ne može biti. Dobro, u toj borbi sa zlom uglavnom gubi bitku. A ta gorčina koja ostaje u tebi ostavlјa duboke tragove i nemir koji potresa celo telo.

Tata, ti sigurno znaš da je ovaj moj pokušaj da napišem priču o tebi, u stvari, ono: „Gde ja stadoh, ti produži." Malo si stigao, a želeo si. Ne brini, tu sam još uvek, na ovoj strani života i pokušavam da te nastavim, da te produžim, kao što potomci treba da se nastave na nedovršene poruke svojih predaka.

Napisaću istinitu priču o tebi, o mami, a ja ću se negde progurati kao vaše treće dete.

Tri sata je. Moram nekako da zaspim, sutra me čeka naporan dan.