Naša ulica

Opet je noć. Odjednom, preda mnom je oživela naša ulica u kojoj sam živela kad sam bila mala, kod majke preko puta. Četiri-pet kuća s jedne strane, pa ćošak, četiri-pet kuća s druge strane, pa ćošak. Mala, kratka, ali sa mnogo lјudi - lјudi dobre volјe, lјudi dobrih, patrijarhalnih, koji znaju da je komšija najveći rod.

Naša ulica

Na ćošku Terzini, moj drug Aca Terzin. Ne znam zašto im je nadimak bio Ritarovi. Do njih jedan od današnjih velikih lјudi iz porodice Vlahović, Radovan, pa moji Bešlini, pa Ava Cucin, pa tamo na onom platou gde su nekad, za vreme rata, vešali lјude, drugi Bešlini. Preko puta mlin, a do mlina Budišini, pa tetica Velinka, Tomina i Mitina mama, pa moj deda Bešlin, a onda dve kuće Belića.

To je bila jedna čudna zajednica. Sve dobro ili zlo, u svakoj kući delili su, tugovali su i radovali se zajedno. Tolerisali su sve jedni drugima. Razumeli sve. Najlepše je bilo kad su slavlјa, naročito disnatori, pa veliki praznik 29. novembar, Prvi maj, pa svetac. E, taj svetac je bio malo tiše slavlјen u to vreme, malo tajno, malo javno. Ali komšije, od ćoška do ćoška, dobro su znale gde se sme, a gde ne sme i nisu zamerali, razumeli su. Bili su to složni lјudi jedne ulice, kao jedna velika porodica.

A ulicu krasili predivni visoki jablanovi. Pa kad padne sneg i dođe Božić, pa Nova godina, sneg kad počistiš do prozora ne vidi se preko puta. Vuku se badnjaci, deca prave Sneška i svako pomalo svuda zaviri, bar da u slami kod komšije iščeprka neki orah.

A kod komšija, kod Belićevih, dolazila devojčica iz Kikinde kod svoje bake. Mog uzrasta. Mi smo se baš lepo družile. Ako se dobro sećam zvala se Ljubica. Kad god odem kod njene babe za Božić sve teče po običajima, njen deda je bio crkvenjak.

Kad odem kući ja pitam zašto i ja ne recitujem neku pesmicu, ne znam koja je pesmica, završava se na GO. Kad ona to otpeva, svi joj daju pare. Ne sećam se kako su mi to objasnili. Sad znam. Mi smo bili ateisti i nismo slavili Božić. Deda i baba ipak jesu, ali drugačije.

Najuzbudlјiviji doživlјaj bio je kad Vlasta Vlahović, zvani Kalјuga, uzjaše konja. Ja sam konje volela, bili su mi prelepi, veličanstveni, ali sam ih se bojala. Uvek su jurišali bez osećaja za putanju, il’ se to meni samo činilo. Pa, kad Vlasta uzjaše konja, a ja se nađem na ulici, konj krene prema meni, ja brzo zagrlim jednog od mojih saveznika, jablana, pa u njegovom okrilјu budem zaštićena.

Kad sretneš nekog iz detinjstva koga dugo nisi sreo odjednom i snažno kreću uspomene, pa još ako su one lepe prosto se u tom trenu preseliš u ono vreme i prodrmaju te neki nežni osećaji.

Tako smo se Vlasta i ja sreli posle dužeg vremena. Vlasta gleda u mene, a ne vidi me, suza suzu stiže. Neke nežnosti ispune ti dušu, neka sećanja, neka lјubav podseti na davno i divno ispunjeno detinjstvo.