Predgovor

Želela bih ovom svojom prvom i velikom prilikom, kada se moj rad naziva knjigom, u maloj neverici da mi se sve ovo događa, da objasnim neka svoja razmišlјanja.

Ni na nebu ni na zemlji

Pošto danas mnogi pišu knjige da bi postali pisci, ja možda grešim, nemam tu ambiciju. Ja, u stvari, predstavlјam ženu bez ambicija. Nikada ih u životu nisam imala, možda je to greška, ali takva sam.

Priču pričam zato što imam šta da ispričam. Kada je pričam nekome, vidim da me sluša sa posebnim interesovanjem. A moj tata, o kome će ovde biti puno reči, kao i moja mama, zaslužili su da se čuje kroz kakve su muke prošli. Mislim da bi trebalo kroz sve ovakve priče još jednom, i opet, reći, vrišteći, kakva je nesreća mržnja koja neminovno dovodi do najvećeg besmisla u životu čoveka - rata.

Ja znam da bi svaka knjiga morala da ima umetničku vrednost da bi se nazvala knjigom. Ne znam koliko će u mojoj knjizi biti umetnosti i da li će je biti, ja samo znam da će moji redovi imati bogatu narativnu vrednost i da će kao takva moja knjiga naći put do onih koji vole da čitaju.

A opet, nažalost, retki su lјudi koji od knjige ili u knjizi traže umetnost. Knjiga te o nečemu obaveštava, knjiga te nadahnjuje, ostavlјajući neki utisak koji te jedno vreme prati, nekako si pun neke čudne energije, nekih novih pogleda na život, lјude oko sebe i zaista razumeš ono da je „knjiga najbolјi drug“.

Još nisam pročitala da je neko pisao o tome šta knjiga čini od nas. A tu bi moglo mnogo toga da se napiše.