Anegdote lovaca i ljubitelja lovnog turizma iz Novog Bečeja

U lovu su moguće svakakve nezgode, gde lovci prave jedni drugima razne šale i smicalice, pa nakon lova uz dobru kapljicu i kvalitetne lovačke specijalitete nastavljaju druženje u istom ritmu.

Čovek koji se seća mnogih zgoda i nezgoda je Ilija Nešić, rođen 25.02.1926. godine. U lovu je bio samo jednom i tada je odstrelio jednog fazana i više nikada, ali je bio nezamenljiva karika šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je bio u pitanju lovni turizam, tačnije naplata, jer je radio u računovodstvu lovačkog društva. Evo nekoliko njegovih anegdota i smicalica kojih se seća:

Anegdote lovaca i ljubitelja lovnog turizma iz Novog Bečeja

- Nakon lova, grupa Italijana je došla kod deda Ilije da plati usluge koje je iskoristila. Međutim, deda Ilija nije dobro govorio italijanski, ali se u novce i umetnike dobro razumeo. Račun od 17.000 lira, deda Ilija bi na platio na sledeće način: dužni ste mi jednog Mikelanđela (ovaj umetnik se nalazio na novčanici od 10.000 lira), jednog Kolumba (ovaj moreplovac se nalazio na novčanici od 5.000 lira), dok je na novčanici od 2.000 lira bio Đuzepe Verdi. Tako bi deda Ilija naplatio račun. Nakon obračuna, Italijan bi u šali upitao deda Iliju: ,,Vi ste sigumo studirali umetnost kad tako dobro poznajete umetnike?“, gde su se svi nasmejali.

- Nakon Prvog svetskog rata, lovstvom u Novom Bečeju su se bavili Jevreji, jer, kako kaže deda Ilija, amišni (promoćurni) su ti oni bili. Tadašnji apotekar Bizek, kada bi išao u lov, uvek je nosio ranac na leđima u kom bi bilo 1-2 flaše kvalitetnog vina koje bi on pio na pauzama. Međutim, u poslednja dva lova, Bizeku je iz torbe vino ,,ukrao“ pokojni Jefta Blažin. Jevrej ne bi bio Jevrej da se ne osveti kradljivcu. U sledećem lovu, flaša nekog skupocenog crnog vina sa ,,zlatnom“ etiketom viri iz ranca. Na pauzi, Bizek je ranac okačio o zaprežna kola, a Jefta je to odmah spazio, uzeo i u slast je popio. Ne zadugo, Jefta je čitavog dana muku mučio sa stomakom, jer je u vino apotekar Bizek stavio laksativ. Taj lov je za Jeftu bio završen.

- Strastveni Ijubitelj lova i pušenja lule je bio Kuzman Blažin. Taj čovek u lov nije kretao bez lule. Izgledao je kao ,,pravi“ Staljin. Međutim, mlađi lovci su se često šalili na račun čika Kuzmana, pa su mu krišom uzimali lulu, bacali je u vis i gađali puškom. Kuzman je samo klimao glavom, pretio, ali bi ostajao bez lule, jer bi bila ,,upucana“. Kako se čika Kuzman ne bi ljutio, momci, „ubice lule“, su mu u svakom sledećem lovu kupovali istu, novu lulu.

- Dr Živojin Ćeramov, poznat lekar svoga vremena i ugledni član lovačkog društva, imao je ,,neki“ rentgen koji je hteo da proda Domu zdravlja. Međutim, zdravstvena ustanova nije imala dovoljno sredstava da otkupi tu mašinu od njega. Tu su se umešali lovci, lovačko društvo, koje je tada bilo vrlo imućno, otkupilo rentgen od dr Ćeramova i poklonilo ga Domu zdravlja.

- „Bio sam ja i kum!“ sa ponosom priča deda Ilija. „Kome ste kumovali?“ Kreće priča kako je pri osnivanju streljačkog društva, deda Ilija imao zadatak da smisli ime tom društvu. Pošto je deda Ilija bio komunista, smatrao je da bi bilo normalno da neko iz njegovog društva nosi počasno ime. Tako je streljačko društvo prilikom registracije dobilo ime „Milorad Popov". Ovaj čovek je bio prvi komunista koji je streljan na prostoru Novog Bečeja, inače je bio mašinske struke i radio je u Šinvozu u Zrenjaninu, dodaje deda Ilija. U njegovu čast, ovo društvo i danas nosi isto ime.

- ,,Ko su bili česti lovci-turisti dok ste Vi radili?“ ,,Italijani“, kao iz topa. Bio je neki Đani Anoni, iz okoline Bergama, gradić Fara d'Ada, koji je imao fabriku makarona. Često je dolazio. Međutim, jedne noći u lovačkom domu na Bisernom ostrvu, ustaje Đani, seda u auto i kreće da juri srne po ostrvu. Zašto? Sam Bog zna. Imao je posle toga 5 godina zabrane lova. Sva sreća, pa nije bilo nikakve štete.

- Pitali deda Iliju Italijani koliko slova ima srpska azbuka, a on će na to: ,,Pa 30“. Nastavlja se razgovor u tom pravcu, a koje je prvo, a koje poslednje, na šta je deda Ilija odgovorio: „Prvo je A, a poslednje S“. E, vaš hotel je tada S kategorije, odgovaraju mu Italijani. Bili su u pravu, 1964/65. godine, naš hotel je imao 16 soba, a samo jedno kupatilo.

- Italijan, Umberto Mančigoti je dolazio u novobečejsko lovište u periodu 1964-66. godina i dovodio je dosta svojih zemljaka koji su imali dosta kritike na uslove smeštaja, tačnije na hotel. Saslušao bi ih Umberto, a nakon toga rekao: „Nije bitan hotel, bitno je lovište“. Lovište je tada bilo bogato divljači.

- Došla jednom tri Belgijanca u lov, a jedan od njih je srpskog porekla dosta imućan, jer se dobro snašao tamo, napolje. Najavi se on deda Iliji da dolaze, kako bi deda Ilija pripremio piće za goste, koji su imali želju da piju skupi viski ,,Johny Walker-Black Label“, neka skupa vina i rakiju. Sve u svemu, deda Ilija je za piće potrošio 300.000, što nije bilo malo. Lov je prošao, odstrelili su 54 srndaća, otkupili najtrofejnije rogove, meso ostavili lovcima, a piće nisu platili. Šta će deda Ilija? Bilo mu je neprijatno, platio je, pare nije dobio, a piće im dao. Odlučio je da traži pare, pa šta bude. Belgijanac srpskog porekla se samo nasmejao, vratio deda Iliji pare i ostavio piće u sobi netaknuto sa porukom da popiju svi lovci.

Pasionirani lovac iz glavne vranjevačne ulice, Obrad Blažin, poznatiji kao Bratko Blažin. Ovaj iskusni lovac je rođen 19.01.1939. godine, a član lovačkog društva je od 1961. godine. Ove, 2011. godine, slavi 50 rođendan kao član ovog društva.

Lov je nešto čime se Bratko bavio još pre nego što je otišao u vojsku. Njegova familija ima lovačku tradiciju, pa je on uz oca zavoleo ovaj hobi-sport. Najviše u lovu i čitavom lovstvu, voleo je Bratko druženje nakon lova, mobu, druženje na salašu uz vino. Nije tada lovcima ništa teško, sve su radili za potrebe divljači i društva bez ijednog dinara. Bilo je tu svega, od branja vinograda, izgradnje fazanerije, poljoprivrednih radova za prikupljanje hrane za divljač i slično.

Poslednji kružni lov za odstrel (dan uoči Ignjatije), Bratko će pamtiti po prvim nesuglasicama i čarkama između starije i mlađe generacije. Tadašnji upravnik lova, Braca Glavaški (1910.) je bio svečar na Ignjatiju, pa nije želeo da se lov nastavi i sutra, dok je sekretar Branko Felbab (15. godina mlađi) želeo da se lov završi sutra. Nesporazum je završen u korist starijeg, pa na Ignjatiju lova nije bilo. Od toga dana su krenule spletke i nesporazumi u lovačkom društvu, priča Bratko.

Bilo je puno šale, puno divljači tako da je svaki lov bio dosta uspešan i uz neki vredan trofej. Lovište je obilovalo zečjom divljači, pa se i trgovalo i prodavalo za izvoz. Braća Vorgučin, mangupi, imali su opasan plan da povećaju težinu zeca, tako što su zubac od drljače (mašina za sitnjenje zemlje) ubacivali odstreljenom zecu u stomak, kako bi bio teži. Pošto je divljači bilo mnogo, na proleće, kad je trebalo pripremiti zemlju za setvu, drljača porodice Vorgučin je ostala bez zubaca.

Aleksa (Aca) Galetin je imao salaš na Šimuđu (deo atara), a u komšiluku je bila porodica neobičnog nadimka ,,Đavoli“. To je bila mnogobrojna porodica skromnijih materijalnih mogućnosti. Obzirom da je Aleksa bio lovac, i to uspešan, često je u svoj ,,konku“ (otvoreni hodnik) kačio oderane zečeve da prenoće kako bi se rashladili i bili spremni za pijacu. Međutim, svakog jutra bi Aleksa primetio da mu nedostaje po nekoliko zečeva. Znao je on ko je umešao prste. Dosetio se, ulovio je lisicu, dosta krupnu, oderao je i okačio umesto zeca. Ujutro je nestala lisica, a lisičije meso pravi problema ljudskoj stolici, kako kaže Bratko. Toga dana, komšije ,,đavoli“ su imali ,,problema“, tako da su se sami odali.

Bratko je jedan od prvih koji je pucao na glinene golubove u novobečejskom udruženju i to 1957/58. godine. Učestvovao je samo na mesnim i opštinskim takmičenjima, jer nije mogao zbog poljoprivrednih radova da odlazi na takmičenja. Prvu mašinu za izbacivanje glinenih golubova je napravio Đorđe Jezdić iz Bečeja, a gađalo se sa puta, a ispod tog puta je bio ukopan bacač golubova. Prvo strelište ,,Šumica“ je bilo u Novom selu (deo Novog Bečeja) 1962/63. godine, za taj period savremeno, izbetonirano. Potom je strelište promenilo lokaciju na mestu sadašnje šinternice, ali se na tom mestu kratko zadržalo, jer se nalazi pored vrlo prometnog puta. Treća i današnja lokacija je kod dvorca Sokolac. Bratko je često vežbao gađanje, ali na salašu i to na sledeći način: našao bi ,,bacača“ koji bi se skrivao iza zida i zabata i u vis bacao omanje flaše koje bi strelac gađao.

Bratko nije imao prijatno iskustvo sa stranim lovcima i od tada je gledao da izbegne svaki kontakt sa njima. Međutim, o lovnom turizmu je napomenuo da je dr Pataki bio rodonačelnik ovog vida turizma u Novom Bečeju i da se seća jedne anegdote sa putovanja po Italiji. Išli su dr Pataki i lovočuvar Steva Krečar sa suprugama do Italije, gde su želeli da iskombinuju poslovne obaveze sa uživanjem i šopingom. Međutim, porodica Krečar, koja je retko putovala, nije imala predstavu koliko je potrebno novca za takvo putovanje, a pored toga, novac nije bio na „bacanje za putovanja“. Obzirom na to, gospođa Krečar je prokomentarisala svome suprugu: „Stevo, mi ćemo sve naše novce pojesti i pospavati!“

Lovačko društvo Novi Bečej, ima mnogo članova, različitih ćudi, mnogo odlazaka u lov uzrokovalo je mnogo zgoda i nezgoda koje je teško sve nabrojati i opisati, jer se mora biti član kako bi se takve situacije doživele na sopstvenoj koži.

Obrad Blažin – Bratko

Lovačko društvo „Novi Bečej“, danas je jedno od bolje organizovanih i jedno od malog broja društava koje se može pohvaliti sa kvalitetnim i brojnim fondom divljači u svojim lovištima.

Takva pozicija u okvirima lovstva i lovnog turizma se ne može zaslužiti od jednom, već je potreban dugoročan, predan i planski posao za koji su zaslužne generacije lovaca. Jedan od njih je i Obrad Blažin (Bratko) koji ove godine (2011) slavi pedesetogodišnji staž kao član lovačkog društva iz Novog Bečeja.

Ovaj stariji gospodin se priseća svog prvog predsednika društva lovaca, a to je bio Miloš Rauški koji je stalno zaposlen bio u ,,Elektrodistribuciji“, pa je zbog potreba posla morao i da napusti funkciju predsednika. Početkom šezdesetih godina, sekretar društva je bio čuveni Branko Felbab, dok je upravnik lova bio Pera Glavaški zvani Braca, a „čovek za sve“ ili po funkciji ekonom je bio Miloš Josimović.

Nakon ove garniture na upravljačkim pozicijama, došlo je do smene, pa je na funkciju predsednika društva lovaca izabran, danas pokojni, Dragan Kiževski, koji je veliki doprinos dao razvoju lovnog turizma. Međutim, osnove lovnog turizma je dao dr Janoš Pataki, koji je često boravio u Italiji i uspeo je da dovode mnogo lovaca Italijana. Dragan Kiževski je imao težak zadatak da očuva poslovne veze i da ih unapredi. Trudio se maksimalno, međutim, veliki rezultati su ipak izostali, ali zbog drugih društvenih neprilika. U tadašnje vreme, upravnik lova je bio Zdravko Stanković, potom Sava Blažin, pa Milivoj Cvejin, poznatiji kao Gačić i Mira Nićin-Pavkov.

Potom je na mesto predsednika došao Toma Dragić, nastavlja sa pričom čika Bratko.

Kada je u pitanju lovni turizam na teritoriji opštine Novi Bečej, naslednik Dragana Kiževskog je njegov sin Željko koji pokušava da nastavi stopama svoga oca.

Od viđenijih lovaca, čika Bratko izdvaja dr Purkova iz Zrenjanina i Đorđa Jezdića iz Bečeja koji je po zanimanju bio puškar, pa je lovačko društvo od njega imalo višestruke koristi. Lovcima je održavao oružje, a lovačkom društvu popravljao strelište. Pored gostujićih lovaca-članova, domaći lovci 1961/62. su pre svega Mira Nićin (poznatiji kao Mira Pavkov), Prokopije Popov, poznatiji kao Proka Car, Aleksandar Nešić - poznatiji kao Šandor Nešić, Živko Poljkin, Sava Blažin i dr.

Sava Blažin je sedamdesetih godina prošlog veka imao pionirski poduhvat da na tavanu svoje kuće pokuša da leže jarebice. Međutim, uz svu muku i trud ovaj posao je neslavno završio, jer nije bilo opravdanosti da se njime bave. Bilo je dosta neizleženih jarebica, pa se od toga odustalo, nažalost.

Treba pomenuti i Branka Galetina, priseća se čika Bratko. „Taj čovek je bio pravi đavo, svašta je uradio za društvo“, kaže čika Bratko. Svoje slobodno vreme Bratko je posvetio lovačkom društvu, bio je čovek zlatnih ruku. Nije bilo toga što Branko Galetin nije uspeo da popravi ili napravi, da li od metala ili nečeg drugog dodaje Bratko. Bilo je još mnogo zaslužnih lovaca koje ovom prilikom nismo namemo izostavili, a koji su doprineli da lovačko dmštvo u 21. veku bude jedno od najboljih u Vojvodini.

Pored lepih i veselih trenutaka, lovci su imali i sa ,,nelovcima“, tačnije onima koji ne poštuju lovačka pravila i zakonske regulative, već ih krše zarad lične koristi.

Za takve prekršaje, tačnije krivolov pre svega u vremenu zabrane lova, kazne je određivao ,,sud časti“ sastavljen od članova skupštine lovaca. Kazne su bile različite od nekoliko godina zabrane lova do isključenja iz lovačkog društva, a sve je zavisilo do težine prekršaja.

Jedan od većih prekršaja je načinio Đoka Makara iz Novog Sada, ali je to bilo i u saradnji sa lovočuvarem i još nekim bitnijim ljudima, priseća se čika Bratko, ali ne želi da otkriva detalja. Kaže, sve se završilo i neka se ne ponovi više nikada.

Treba da pamtimo samo lepe i srećne trenutke u našim životima, kako bi nam život bio veseliji i lakši, poručuje čika Bratko.

Jožef Dudaš

Lovac Jožef Dudaš, rođen 02.03.1940. godine, član je lovačkog društva od 1972. godine do danas. Tokom nepunih 40 godina članstva, upoznao je i sarađivao sa mnogim ljudima koji danas nisu među živima, a ostavili su traga u lovačkom društvu iz Novog Bečeja.

U periodu 1970-1975. godina na mestu upravnika lovišta je bio Milivoj Cvejin, a ekonom u lovačkom društvu koje se nalazilo u tom periodu na mestu današnjeg vatrogasnog doma, je bio čuveni deda Bača.

Kada je u pitanju lovni turizam, deda Jožef pominje takođe Janoša Patakija, doktora veterine, koji se smatra rodonačelnikom lovnog turizma na prostom Novog Bečeja. Pored njega, bitni za lovni turizam su bili i Vlada milicajac, koji je imao funkciju pre svega vodiča za inostrane lovce, kao i inspektor Duško, takođe lovac-vodič, ali i organizator lova za inostrane turiste, jer je često boravio u Italiji, kako službeno, tako i privatno.

Pokojni vrsni i iskusni lovac čika Bela Mavrak, preminuo je početkom '90-tih godina prošlog veka, prema rečima deda Jožeta, bio je lovac od A do Š. Pod tim se podrazumeva da je bio predan lovu, pedantan, posvećen. Primera radi, u vremenu sedamdesetih i osamdesetih, lovački dom je bio na današnjeg vizitorskog centra na SRP „Slano kopovo“ na 5 kilometra od Novog Bečeja, pa u nedostatku motorizovanog prevoza, nije se svakog dana izlazilo u lov, već se on organizovao po nekoliko dana, najčešće za vikend. Tako je jednom prilikom, lov na guske trajao od petka do ponedeljka, a Čika Bela Mavrak je bio više nego uspešan, jer je uspeo da odstreli 29 divljih gusaka.

Evo u kratkim crtama opis lova na guske u pomenutom periodu. Na njivi na kojoj je posejana pšenica, nakon zimske setve, kopale bi se rupe-jame, u kojima bi se stavljala slama, kao izolator i čuvar toplote. U takvu rupu, koja u suštini predstavlja čeku za lovca, ulazi lovac, maskiran kukuruzovinom i čeka i po 10 sati dok se jato gusaka ne spusti na odabranu njivu. U nedostatku traktora, automobila, džipova i motora, u lov se odlazilo na zaprežnim kolima koje su vukli konji.

Nakon lova, kako su i drugi sagovornici navodili, u pomenutom lovačkom domu na Slanoj kopovo, gde se nalazio i vinograd u vlasništu društva, čestu su se pravila okupljanja, druženja lovaca uz paprikaš, gulaš i slično i dobru rakiju i vino. Koliko je bilo lepo i zabavno, govori činjenica daje Janoš Ferenc, koji je preminuo 1978. godine više vremena provodio u lovačkom domu nego kod kuće.

Od viđenih lovaca u periodu 1970-1980. godina, bili su Šandor Tandi, naslednik Milivoja Cvejina na mesto upravnik lova, potom Stevan Boberić, Mihalj Borbaš, Vilmoš Gorča stariji, Zombori Jožef, Ištvan Senji, Ferenc Bito, Toma Dragić i drugi.

Doktor Bela Farkaš, specijalista pulmolog, bio je strastveni lovac i pušač cigarilosa, dodaje čika Jožef. Zbog stroge supruge, nije pušio kod kuće, pa mu je lov i društvo iz lova bilo izgovor ne samo za odlazak u prirodu, već i mesto gde će moći da uživa u dimu cigare.

Pokojni čika Rada Radin, ugledni građanin Novog Bečeja, direktor poljoprivrednog gazdinstva Sokolac i kasnije direktor osiguravajućeg zavoda, bio je lovac, ali je to bio gospodski lov, sa karucima, vrsnim konjima i lovačkim psima. Njegov lov je ličio na lov bogatih vlastelina sa početka prošlog veka.

Pomenute su zgode i nezgode, lepi i mžni momenti iz lova, pa je takve, manje lepe uspomene iz lova poneo i Imre Dorogi, koji je član društva do 1970. godine. Nakon ženidbe, preselio se u susedni Bečej, ali je člansku lovačku kartu zadržao u Novom Bečeju. U vreme lovostaja, nije imao mira, pa je morao da napravi prekršaj i bude uhvaćen. Policija mu je trajno zabranila posedovanje oružja, dok mu je disciplinska komisija lovačkog društva zabranila lov, ali ostavila mogućnost posedovanja članske karte, što je Imre i prihvatio.

Komične situacije su moguće i u lovu. Tako se desilo lovcima, priča čika Jožef, koje je u lov svojim traktorom nosio pomenuti Stevan Boberić. Bilo je to rano jutro, između 3 i 4 sata, još uvek mrak, kada su se Stevan i još desetak lovaca zaputili na lov na fazana. Pošto su se prešli u proračunu, ranije su krenuli, a i dalje je bio mrak, morali su da sačekaju da počne da sviće i da sačekaju ostale, odlučili su da doručkuju ispod jednog drveta. Puške su bile otvorene, ne napunjene, pored lovaca, kako ne bi eventualno došlo do neželjenog ranjavanja. Doručak je bio u toku, kada je krenulo da sviće. Od galame i sunce, na drvetu iznad glava lovaca, poletelo je nekolio fazana. Lovci iznenađeni, uzleli su prazne puške i počeli da pucaju, željni trofeja, ali uzalud. Plen je odleteo dalje, a lovcu su morali da sačekaju bolju priliku, jer nisu znali da im je lovina bila iznad glave sve vreme.

Prema lovačkim pravilima, kada je u pitanju lov na zeca, nema pucanja u krugu koji čine lovci. Izuzeci mogu biti pogubni za neke lovce, tako se ovoga moraju pridržavati svi učesnici. Tadašnje rukovodstvo lovačkog društva je bilo strogo i autoritativno, ali pošteno. Tako jedno prilikom, došlo je do nezgode, tačnije lovac je pucao u zatvorenom krugu, jer nije mogao da se suzdrži. Na sreću, niko nije postradao, ali da ne bi išao na disciplinsku komisiju, upravnik lova je samo pokazao na toranj crkve, što je lovcu bilo jasno, da kući mora ići pešaka iz istog momenta.

Čika Jožef, ako i prethodni sagovornici, naglašava da je cilj lovaca bio lov, ali i druženje koje je bilo izvrsno, lepo, jedva su čekali zimu i veče da mogu da se okupljaju u domu, gde su se igrale karte, domine, šah. Uvek je bilo i onih koji su voleli da popiju po koju čašicu rakije ili piva. Ne retko se u dvorištu doma kuvalo nešto. Ekspert za lovačke specijalitete je bio čika Nikola. Toga je bilo mnogo više nego danas. Tada su šale bile pristojnije, uljudnije, prosto se uživalo u njima i u celokupnom druženju. Danas se jedni prema drugima lovci zameraju, prave nepotrebne spletke, ogovoraju, pa ni atmosfera nije kao što je bila, naglašava čika Jožef.

Lov je bio događaj koji je okupljao veliki broj lovaca, koji su imali dva cilja. Prvi, da ulove neku od lovnih divljači, a drugi da se lepo zabave toga dana, ispričaju, našale i kvalitetno provedu slobodno vreme.

Boško Vorgučin

Lovac koji je zaslužan za postojanje lovačkog društva u Novom Bečeju je Boško Vorgučin, rođen davne 1911. godine, a član lovačkog društva je bio od 1928. godine, pa sve do svoje smrti 1991. godine. Člansku kartu lovačkog društva je imao 63 godine. Sve ove informacije o životu i lovačkim uspesima čika Boška, podelio je njegov sin Slavko.

Čika Boško je postao član lovačkog društva u svojoj sedamnaestoj godini života, a obzirom da nije bio punoletan, nije mogao da nosi pušku. Međutim, kao redovan član društva, uvek je odlazio u lov sa starijim i iskusnijim lovcima, pre svega društvo je pravio doktoru Ćeramovu, koji mu je bio i mentor u prvim lovačkim koracima. Neretko u lovu, dok nije imao sopstvenu pušku, doktor Ćeramov je davao Bošku svoju na korišćenje. Ovo su prvi lovački koraci za Boška Vorgučin čije je otac takođe bio istaknuti član lovačkog društva.

U dugom lovačkom stažu ovog pasioniranog lovca dešavale su se nebrojane komične i simpatične situacije, kako direktno njemu, tako i njegovim prijateljima lovcima. Koliko je voleo svoju pušku i lov, govori podatak da je početkom rata. 1940. godine, čika Boško pušku namazao, umotao u krpe i zakopao, jer se plašio da bi mogao da ostane bez nje. Strah je bio opravdan, jer su brojni njegovi lovci i prijatelji ostajali bez oružja. Čim se rat okončao, 1945. godine, Boško je trkom otkopao, pronašao pušku i bio spreman za pisanje nove lovačke istorije Novog Bečeja. Međutim, bilo je problema sa “našima“ posle rata 1946-47. godine, jer je puška bila nasilno oduzeta od strane kikindskog inspektora. Čika Bošku je nakon urgiranja drugih članova lovačkog društva vraćena i pored pretnji da može i da će završiti u zatvoru. Od pretnji nije bilo ništa, a pušku je dobio nazad. Rat je doneo jednu lepu stvar kada je u pitanju brojno stanje divljači u lovištima, jer tokom trajanja rata, divljač sem malobrojnih prirodnih neprijatelja nije imala drugih predatora. Upravo iz te činjenice, brojno stanje je poraslo, pa je svaki lov bio vrlo uspešan.

Boško Vorgučin i Milovan Popov poznatiji kao Makara sc smatraju za rodonačelnike i osnivače novog lovačkog društva na teritoriji Novog Bečeja, 1945. godine. Koliko je čika Boško voleo lov, govori činjenica da je bio redovan u svakom lovu bez obzira što je nekada trebalo da pređe i po 10 kilometara pešice samo da bi došao do lovišta. Salaš na kom je živeo bio je od Novog Bečeja udaljen nešto više od 5 kilometara u pravcu Bašaida, a ,,Krivaja“, deo hatara i lovišta, je udaljena još toliko od Novog Bečeja na suprotnoj strani. Međutim, čika Bošku to nije predstavljalo problem, jer čovek je obožavao lov, dodaje njegov sin Slavko.

Lovišta su nakon rata obilovala zečjom divljači, pa se donela odluka da se nedeljom ide u ,,ajke“, što je značilo da je lovačko društvo odstreljenu divljač prodavalo u slobodnoj prodaji na pijaci. Tada je bilo dozvoljeno da samo jedan vrsni lovac može da odstreli i po 20 ili čak i 30 zečeva. Takvi iskusni lovci su dobijali u lovu i ,,ajkare“, Ijude koji bi odstreljenu divljač nosili na obranice do sabirnog mesta i utovarali na prevozna sredstva.

Nedeljom se išlo u ,,ajke“, a subotom u ,,puširanje“, gde su lovci išli u lov za sebe. Tačnije, svaki lovac je mogao da iz lovišta iznese do 3 odstreljena zeca i da ih proda piljarima. Sem zeca, neretko se lovila i divlja patka i guska po istom principu. Red veličina je bio da se za jednu zečiju kožu mogla kupiti jedna kutija municije, koja je u tom vremenu bila deficitarna i skupa roba.

Nedostatak municije lovce nije sprečavao da idu u lov, već su se oni snašli i sami pravili municiju na sledeći način. Na ,,Garevcu“, delu hatara Novog Bečeja nakon rata ostala je radio stanica od nemačke baze u kojoj su bile trake od zvučnih filmova koje su oni koristili za snimanje zvuka. Upravo su te trake od filmova lovci čistili benzinom kako bi se skinuli zapisi i dobila bela boja trake. Nakon toga, traka se savijala i stezala u šrafštuku (stegi), a potom uz pomoć pile (turpije) skidao sloj po sloj, da bi se dobila nešto krupnija prašina koja je predstavljala barut. Kapisle koje su bile italijanske proizvodnje su bile nešto veće, pa su ih lovci punili sumporom koji su dobijali od skidanja sa vrhova šibica.

Kako bi uštedeli municiju, a ipak odsrelili divljač, Iovci su pribegavali raznim trikovima. Divljih gusaka je takođe bilo u izobilju, pa je bilo ispod lovačke časti da se jednim pucnjem ne odstreli minimum 2 jedinke. Da bi se to izvelo, lovci su morali što bliže prići jatu gusaka, a za to su često koristili stado ovaca, uz koje su se šunjali i tek kada bi prišli dovoljno blizu, pucali bi na guske. Pored ovog metoda prikradanja divljači, lovci su u lov na guske koristili i improvizovane čeke tako što su od tulaja (kukuruzovine) pravili splav i stavljali ga na močvarnu podlogu. Kada bi pripremili ,,čeku“, legli bi na leđa i čekali povoIjan trenutak za odstrel. Čudna metoda, ali vrlo uspešna, dodaje Slavko.

Jednim takvim lovom, Živojko Blažin poznatiji kao Buger, ranio je 3-4 guske koje poneo da zaleči kod kuće, a nakon toga, plan njegove supruge Smiljke je bio da ih proda na pijaci. Ona ih je hranila, lečila dok nisu ozdravile i pristojno se ugojile. Tako se Smiljka pripremila za pijacu, vezala guske za noge i već u glavi počela da broji pare. U tom svom brojanju, dok je zaključavala kapiju od kuće, guske su uspele da se odvežu i pobegnu. Tako su pare za tren oka odletele u nepoznatom pravcu. Ova anegdota je bila često povod za šale na račun Bugera u narednim druženjima lovaca.

Doktor Bela, stomatolog, i Branko Miletin zvani Vava su bili veliki prijatelji Čika Boška i česti gosti na njegovom salašu. Doktor Bela je vozio bicikl i svugde je vodio svog psa u pletenoj korpi. Prilikom poseta, uvek se nađe i koja čašica dobre rakije ili vina. Nakon nekoliko čaša lepog slatkog vina, Vava se malo napio i prilegao pored ,,paorske“ peći da odmori. Odmah se našao tu i Belin pas, koji je bio druželjubiv i počeo da liže Vavu po licu.

Vava je u polusnu mahao rukom i nešto mrmljao, pokušavajući da otera psa, ali uzalud. Pas je ruku uspešno izbegavao i nastavio da liže pospanog gosta.

Međutim, Vava je pored nezgoda sa alkoholom, bio i vrlo precizan lovac. Nakon nezgode prilikom berbe kukuruza, povredio je desnu ruku, tako da jedno vreme nije mogao da ide u lov. Kako bi mu izašli u susred, lovci su ga postavili za lovočuvara, tzv. ,,policaj“ koji je svakodnevno bio na terenu. Tako je jednom prilikom, u redovnom obilasku terena, sa bicikla odstrelio nekoliko svraka i pored toga što je bio povređen.

Česti gosti novobečejskog lovišta su bili istaknuti političari prošlog vremena, Stane Dolanc, Stevan Doronjski i Jovan Veselinov. Posle lova, za ove uvažene goste se obavezno spremao specijalni paprikaš, a glavni kuvar je uvek bio Nikola Glavaški. Tako su se, jednom prilikom, počasni gosti zapitali za recept majstora Nikole. Čika Nikola im je odgovorio bez prevelikog poštovanja, “ta znate, jedan tavan (red) luka, jedan tavan mesa, jedan tavan luka, jedan tavan mesa, ondak upalim vatru i to je to. Ko će ga znati kako, ali bude ukusno“.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

Kumane je u prošlosti nekoliko puta menjalo lokaciju. Poslednji put, 1801. godine, izgrađeno je novo naselje na mestu gde se i sada nalazi.